Vladana Jokić | 02. 03. 2015. – 19:40h | Foto: P. Dimitrijević, P. Marković |
Izvor: Blic
Radim i zarađujem jer ne dobijam novac samo zato što sam princ. Volim narodnjake, romsku muziku, „Azru“ i EKV, kaže za „Blic“ Aleksandar III Karađorđević, ne vadeći „drinu“ iz usta.

Zbog devojke sam bolji čovek i bolji Srbin, kaže Aleksandar
Zaboravite sve što ste mislili da znate o prinčevima, jer se sin prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, Aleksandar III (33) ne uklapa u taj šablon. On nema belog konja i ne voli da ističe da njegovim venama teče plava krv.
- Ne živim život princa. Ne želim da ljudi znaju za to, jer bi me onda osuđivali kao da sam lik iz crtanog filma! Običan sam čovek, imam dobre i loše dane, volim da radim i borim se s ovim ludim svetom. Biti princ je čudno. Ljudi očekuju svakakva sr**a od vas – pomirljivo sleže ramenima sin prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića i njegove bivše supruge, princeze od Brazila Marije da Glorije.
Aleksandar je u Srbiju došao prošle godine u maju da bi pomogao ugroženima u poplavama, a rešio je da ostane ceo život.
- Bio sam na Sajmu u Crvenom krstu. Planirao sam da ostanem dve nedelje, ali sam se toliko zaljubio u ljude i zemlju da sam ostao – kaže Aleksandar i priznaje da se zaljubio i u jednu Srpkinju.

Maćeha i otac: Katarina i Aleksandar
- Moja devojka je Srpkinja. I srećan sam što je imam pored sebe. Zbog nje sam bolji čovek i bolji Srbin! – tvrdi princ.
On se 15 godina školovao u San Francisku, ali kako krv nije voda, svetsko obrazovanje nije uticalo na njegovu ljubav prema Srbiji i sve što je autentično za našu zamlju.
Ne želim da ljudi znaju da sam princ
- U Beogradu od svih mesta najviše volim kafane! Kafanski sam čovek. Pušim „drinu“ jer je jeftina i ima dobar ukus. Ponekad uživam u narodnjacima, a ponekad odem na romsku muziku. Ali, „Azru“ i EKV obožavam – uzbuđeno priča.
Toliko voli noćni život da je u Beogradu otvorio bar.
- To što sam princ mi ne donosi platu. Moram da plaćam kiriju i račune. Pošto sam dugo živeo u Kaliforniji i upoznat sam s meksičkom kulturom, rešio sam da ovde otvorim tekila-bar – kaže Aleksandar, a na pitanje kako su Karađorđevići reagovali na taj njegov poslovni potez, odgovara:
- Bili su zabrinuti, ali sada su mi najveća podrška

Izvor: Novosti
Persida Karađorđević: Mudra kneginja, velika ktitorka
Tatjana LOŠ | 25. februar 2015. 17:28 |
Pripisuje joj se osnivanje prvog srpskog teatra u Beogradu, 1847. godine, ali i mnoge druge kulturne zasluge. Na njenu inicijativu je podignuta Crkva Svetog Ilije u Sokobanji, a darivala je i skupoceni krst crkvi u Mionici

Persida Karađorđević
Bila je ćerka vojvode Jevrema Nenadovića, supruga kneza Aleksandra Karađorđevića i majka kralja Petra Prvog. Na lozu iz koje je potekla i onu kojoj je pripala ostavila je lični trag, jer je bila dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka i potomaka. Kneginja Persida Karađorđević je upamćena kao velika i uticajna žena, kao ličnost za sebe.
Rođena je 15. februara 1813. godine u Brankovini, u domu Jevrema i majke Jovanke, ćerke uglednog vojvode Mladena Milovanovića. Njeno ime se po prirodi stvari dovodi u vezu i sa Jakovom Nenadovićem, jer joj je prvi srpski ministar policije bio deda. U takvom okrilju obrazovanje nije moglo da joj izmakne, ali je od porodice očito nasledila i mudrost i odlučnost, po čemu je u kasnijim godinama života bila prepoznatljiva. Sve su to, govorilo se, odavale njene markantne crte lica.
Imala je 17 godina kada se, 1. juna 1830, udala za Aleksandra Karađorđevića, sina vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa i Jelene Jovanović. Venčanje se dogodilo u Hotinu, u Besarabiji, gde se njen suprug školovao. Persida se čak deset puta ostvarila kao majka – najpre je rodila Poleksiju, potom Kleopatru, pa Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i na kraju Arsena. Posle 14 godina braka, Aleksandar je zagospodario Srbijom, pošto su ga na presto doveli Ustavobranitelji, nakon što je svrgnut Mihailo Obrenović. Tako je Persida postala kneginja, ali ne ona koja vlada iz senke, nego ona koja otvoreno podržava i u stopu prati supruga. Aleksandar je započeo reforme u Srbiji i odlučio da uvede nove ustanove, sa ciljem da ubrza razvoj države, a Persida mu je u tome bila veliki oslonac i mudra savetnica. Nesporno je da je ostavila značajnog traga u političkom i kulturnom životu zemlje, a govorilo se da je posedovala dominantnu odlučnu crtu koja je knezu nedostajala, pa su se dobro dopunjavali. On je bio sistematičan, ali je ona zato upravljala krizama. Situacijama koje je bilo teško kontrolisati, vladala je bez straha i panike.
SPOMEN PLOČA PREMINULOJ ĆERKI

Persidina i Aleksandrova ćerka Kleopatra, za čiji rođendan je češki kompozitor Alojz Kalauz komponovao pesmu „Što se bore misli moje“, je imala samo 20 godina kada je umrla, pa je njena majka 1856. godine podigla česmu u selu Nemenikuće na Kosmaju. Na mermernoj ploči stoji natpis:“ Persida Karađorđević, knjaginja srbska, podiže ovaj istočnik za spomen svoje premile kćeri Knjaževne Kleopatre, rođene 14. nove 1835, a upokojene 1. julija 1855″. Ispod ploče je izrezana srpska kruna, a ispod nje ispisane reči: „Ovaj izvor što žubori ovde, to je spomen cveta koji vene, to su suze mesto ladne vode, u žalosti što su prolivene“.
Smatrala je da je kultura važna sfera društva i da mora da se neguje i širi, jer je to put kojim će se, ako bude izabrala, Srbija izdići. Mnogo toga je radila da se to zaista i desi, pa ne čudi što se danas spominje kao velika ktitorka. Osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu, 1847. godine se pripisuje upravo njoj. S druge strane, kneginja nije zapostavljala ni duhovni život, o čemu svedoči Crkva Svetog Ilije, koja je podignuta na njenu inicijativu. Boraveći u Sokobanji kneginja je baš na dan ovog sveca otišla na izvor reke Moravice, kada je primetila da se mnogo naroda okupilo oko običnog kamenog krsta. Ta scena joj nije dala mira, pa je odlučila da pokloni impozantan prilog kako bi se na tom mestu podigla crkva, u kojoj bi ljudi mogli da pronalaze duhovni mir. Izgradnja ovog, najstarijeg crkvenog objekta na teritoriji Sokobanje, počela je 1869, a hram je osvećen tri godine kasnije. Ostalo je zabeleženo i da je crkvi posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem u Mionici, 1856. godine darovala skupoceni krst na prestolu i darohranilnicu „od pahvonda“.
Da je Persida bila važna i uticajna ličnost, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven slučaj u turskoj istoriji.
Međutim, vladavina njenog supruga nije potrajala, jer je 1858. godine sazvana Svetoandrejska skupština, kada je Aleksandar morao da abdicira. To je prouzrokovalo preseljenje porodice Karađorđević na imanje u blizini Temišvara. I tu se negde završava priča o njoj, bar što se tiče njenih zasluga za zemlju i narod kojem je pripadala i koji je volela.
Umrla je 29. marta 1873. godine u Beču. Delo Katarine Ivanović, prve žene slikara u Srbiji, „Portret kneginje Perside Karađorđević“ važi za jednu od najboljih slika u srpskom klasicizmu, koje je ostalo kao trajno sećanje na suprugu kneza Aleksandra.

Удружења Краљевина Србија је 22. фебруара 2015 године прославило Славу Свети Симеон Мироточиви пријемом у Белом двору. Поред великог броја званица и делегација Сабора Монархиста Србије у чијем саставу су били и представници удружења Иницијатива за Краљевину Србију је присуствовала пријему.

САОПШТЕЊЕ
СА
СЕДНИЦЕ ИЗБОРНЕ СКУПШТИНЕ
15. фебруар 2015.ГОДИНЕ / недеља/ СРЕТЕЊЕ

Сабор Монархиста Србије је на Сретење Господње одржао изборну скупшину у Лозовику у ОО Лозовик. Усвојен је извештај о раду за 2014.годину. Поред тога усвојени су: финансијски извештај за 2014.годину, Акциони план за 2014. годину, финансијског плана за 2015. годину и Акционог плана за 2015. годину.Разматрана су и друга текућа питања везана за програмске активности и пројекте који су у току реализације.

На овај велику дан СРЕТЕЊЕ када Србија обележава почетак Првог српског устанака 1804 године у Орашцу и дана када је донет Сретењски устав Сабор Монархиста је прославио своју Славу.
На овој сретењској скупштини Сабора изабрано је ново руководство за наредне 4 године.Ново руководство чине: Љиљана Јовановић из Новиог Сада, председник, Зоран Ристановић из Чачка потпредседник /заменик/,Драган Стевановић из Лесковца, потпредседник,Милан Баришић из Аранђеловца, координрора ресорних одбора и Светомир Крсмановић из Београда,председника одбора за безбедност и заштиту људских права.
Прослави Славе и резању колача увеличала су два свештеника из Лозовика као и чланство. После завршетка славског ручка присутни су обишли Спомен дом који је Краљ Александар I Караћорћевић подигао у спомен борцима из 1914-1918 године, који је сада руиниран и ван употребе. Сабор је од Општине Велика Плана 2014. године затражио у закуп овај објекат да га реконструише и врати у првобитно стање.
ИНФО СЛУЖБА САБОРА

ZNAMENITE SRPKINjE Zorka Petrović-Karađorđević:
Život posvetila ujedinjenju Srbije i Crne Gore
Izvor: Novosti
Tatjana Loš | 22. januar 2015. 13:30 |
Kneginja i humanitarka, školovala se na Institutu ruske carice Marije, a krasila je duhovitost i snažna volja. Želja da njen suprug Petar prvi postane postane kralj u Beogradu, ostvarila se 13 godina posle njene smrti

Zorka Petrović-Karađorđević
CRNOGORSKI knez, kasnije kralj, Nikola I Petrović priželjkivao je sina prvenca, ali je knjeginja Milena tog 23. decembra 1864. godine rodila ćerku. Bio je to, ipak, veliki praznik u Crnoj Gori i Srbiji, jer je izborom kuma male Zorke (Ljubice), koju je krstio srpski knez Mihailo Obrenović, najavljeno približavanje Cetinja i Beograda. Knežev sekretar i dvorski pesnik Jovan Sundečić u slavu njenog rođenja napisao je: „Zdravo, Zorko, prvi cvetu svojih svetlih roditelja. Rasti, Zorko, krepka budi, razgranaj se i uzori…“.

Bila je prvo od 12 dece u domu Petrovića i ono koje najviše, izrazito crnim očima i dostojanstvenim držanjem, podsećalo na kneza Nikolu. Znalo se da je njegova miljenica i veliki ponos, jer ju je otvoreno nazivao „tatinim sinom“.
Majka Milena, ćerka vojvode Petra Vukotića, držala je do njenog obrazovanja, pa joj je dovodila najuglednije cetinjske učitelje, a značajnog traga su ostavile i lekcije švajcarske vaspitačice gospođe Najkom. Do 1875. godine Zorka je pohađala i Institut carice Marije, kada je otputovala u Rusiju, u Sankt Peterburg.
Devojke iz najzvučnijih porodica ruske aristokratije školovale su se u institutu „Smoljni“, što je omogućeno i jedanaestogodišnjoj kneginjici. Kada se, sedam godina kasnije, vratila u rodnu zemlju, već je mogla da se uključi u humanitarni rad, ali i potvrdi svoj intelekt i načitanost. Po čaršiji se šuškalo ne samo da je pametna, nego i duhovita, a po potrebi i cinična, vrlo energična i snažne volje.
Sve to, a najviše ambicioznost i želja da se Crna Gora i Srbija ujedine, došlo je do izražaja po udaji za dvadeset godina starijeg Petra I Karađorđevića, čiji je bila najveći politički saradnik. Sreli su se u Parizu, gde je Zorka boravila sa majkom. Kneginja Milena je priželjkivala da ćerkama u Francuskoj pronađe ugledne supruge, ali se baš u tom trenutku u gradu svetlosti zatekao sin svrgnutog srpskog kneza Aleksandra, koji je u braku sa nekom od crnogorskih kneginjica video novu šansu za lični politički preporod.
Bio je 30. jul 1883. kada su se venčali u Cetinjskom manastiru. Kum im je bio ruski car koga je zastupao grof Orlov Denisov, a stari svat vojvoda Miljan Vuković. Svadbeno veselje je organizovano u duhu tradicije, bogatim ručkom, zdravicama, pevanjem i pucanjem. Novinari su zadovoljno „trljali ruke“, izveštavajući o slavlju nad slavljima, ali su i pesnici dali svoju reč. Ostala je upamćena pesma Đura Petrovića „Ženidba knjaza Petra Karađorđevića sa knjeginjicom Ljubicom – Zorkom“.
ANEGDOTA OSTALA je upamćena anegdota prema kojoj je Nikola I na podsmešljivo pitanje nekog stranog ambasadora šta uopšte mogu da izvezu iz siromašne zemlje kakva je Crna Gora odgovorio: „Vi potcenjujete moje kćeri“.
Za Karađorđevog unuka se govorilo da je nemirnog duha, ali slabije volje od supruge, koja je tačno znala šta želi, pa je bila njegova desna ruka. Želja joj je bila da Petar bude na srpskom tronu, a ona da bude kraljica, pa se pričalo da je činila sve da do toga dođe, često delujući vrlo konspirativno.
Bračni par je živeo na Cetinju, preko puta dvora, a kada im je ova rezidencija postala tesna, sagradili su Topolicu – vilu na najlepšem delu barske obale, na ruševinama Salim begove kule. Zorka i Petar su dobili petoro dece: Jelenu, kasnije udatu za ruskog kneza Ivana Romanova, Milenu, koja je živela samo devet dana, Đorđa, koji je i živeo i umro u Srbiji, Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije, ubijenog u Marseju i Andriju, koji je u životu bio tek nekoliko dana. Toliko je Zorka maštala o srpskom tronu, da je stalno bila trudna, kako bi pretendentu na srpski presto ostavila što više potomaka. Međutim, umrla je na porođaju Andrije, 16. marta 1890. godine, istog datuma na koji je umrla njena majka Milena. Postojalo je nekoliko verzija njene smrti: dobila je

zapaljenje trbušne maramice, pala je niz stepenice u poodmakloj trudnoći, istukao ju je muž. Govorilo se da je umrla sa rečima: „Biće kralj“, misleći na supruga i Srbiju, što se i dogodilo 1903. godine, posle Majskog prevrata i ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.
Sve novine su objavile tužnu vest, a novosadski „Branik“ je napisao da je „ona unela radost u kneževski dom Karađorđevića i odlikovala se svim dobrotama ljudske duše“. Pesma „Razbole se zorna Zorka“ još podseća na preranu smrt kneginje, koja je sahranjena kod manastira Svetog Petra na Cetinju. Njene mošti su 1912. godine prenete u Srbiju i položene u prvu grobnicu do oltarske apside u novoizgrađenoj crkvi na Oplencu, zadužbini kralja Petra.
Po završetku Prvog svetskog rata beogradske dame su osnovale humanitarno društvo „Knjeginja Zorka“. Time su želele da nastave njenu misiju, jer je bila poznata kao velika humanitarka, koja je pomagala siromašne i bolesne, osnovala bolnicu u Nikšiću i mnoge kulturne ustanove. Ćerka crnogorskog, supruga srpskog i majka jugoslovenskog kralja dobila je i ulicu u centru prestonice Srbije, za kojom je toliko žudela.

14/01/2015

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина боравили су данас у Тополи, и на Опленцу, где су у Цркви Светог Ђорђа присуствовали помену који је за покој душе блаженопочивших чланова Краљевске породице служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован. По завршетку помена Краљевски пар положио је цвеће на гробове блаженопочивших чланова своје породице у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа.

Њихова Краљевска Височанства су деци окупљеној испред цркве поделила поклоне и пожелела им срећну Нову годину.

Након дружења и разговора са становницима Тополе, Престолонаследник и Принцеза су у пратњи г-дина Драгана Живановића, председника општине Топола и г-ђе Слободанке Миливојевић, директорке Центра за социјални рад општине Топола посетили две социјално угрожене породице којима су поделили скромну помоћ.

О обе породице старају се самохране мајке.
Престолонаследник и Принцеза у договору са Центром за социјални рад општине Топола наставиће да помажу социјално угрожена лица на подручју општине Топола.

Preživeli smo mnoge diktature, pa ćemo i ovu demokratsku
Aleksandar Karađorđević prvi put priča o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije…
Piše Veljko Miladinović, foto Igor Pavićević
Na početku razgovora podsetili smo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića da je ove godine prošlo tačno 25 godina od kada su građani Jugoslavije mogli da čuju šta ima da kaže jedan Karađorđević. Podsetili smo ga na čuveni intervju u zagrebačkom magazinu Start 1989. godine. Pošto smo ga podsetili na taj veliki intervju koji je uzburkao socijalističku Jugoslaviju, rekli smo mu da bi bilo dobro da sada da jedan „takav“ intervju. Prestolonaslednik Aleksandar se nasmejao. I dao je intervju-retrospektivu ovog vremena provedenog u Srbiji, u kome prvi put govori o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije.
Sećate li se vašeg intervjua za Start iz 1989. Godine? Kako ste se osećali kada ste se prvi put obraćali narodu u svojoj državi? Da li se sećate kako su tada, uopšte, došli do vas?
Da, sećam se. Počelo je u Sloveniji 1989, kada su me prvi put intervjuisali za Mladinu i ponovo za Start u Hrvatskoj. To je započelo buduće kontakte, intervjue i komunikaciju sa Srbijom. Dok je padao komunizam u Rusiji dobijao sam mnogo faksova – to je bilo vreme faksova, kada nije bilo i-mejlova – od ljudi koji su želeli da se u bivšoj Jugoslaviji uspostavi demokratsko uređenje. Dobijao sam pozive da se uključim u demokratske procese. Uvek sam odgovarao da sam spreman da pomognem. I jedan od tih poziva je bio od jednog novinara koji me je pitao da li imam vremena da uradimo prvi intervju za jugoslovenske medije. Naravno da sam se obradovao. Bio je jako fin, ali je bilo i problema. On mi je izneo da narod plaća cenu komunizma, ali da je isto tako platio cenu za ono što je radio četnički pokret. Ja sam odgovorio da je demokratija najvažniji faktor, i da narod izabere šta želi. Osećao sam se dobro zbog otvaranja medija…

Široke mase ljudi u Srbiji su bile duboko ponižene potpisivanjem Trojnog pakta, bez obzira na bilo kakve razloge za to, i to nezadovoljstvo viđeno 27. marta bi eksplodiralo na ovaj ili onaj način, čak i bez bilo čije podrške. Pojam časti je tradicionalno duboko usađen u našem narodu
Mi smo imali jako dobre odnose i sa Jovankom Broz, iako se to ne zna. Ona je bila naša komšinica i vrlo interesantna žena. Bila je teško bolesna. Otišli smo prvi put 2002. godine kod nje u posetu, na čaj, i pričali smo skoro četiri sata
Dok sam živeo u inostranstvu, pomagao sam da se organizuju konferencije za pomoć ujedinjenoj opoziciji. Bile su tri konferencije i Đinđić je dolazio svaki put. On nije zaboravio to prijateljstvo, i tri do četiri dana nakon što je postao premijer, zvao me je i rekao: „Vratite se, čekam vas, i veliko vam hvala za pomoć koju ste nam pružili“
CEO TEKST U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
KOJI JE NA KIOSCIMA OD 25. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU KOJE JE DOSTUPNO NA www.novinarnica.net/nedeljnik
Naredni broj Nedeljnika na kioscima u četvrtak 8.januara

19/12/2014

Ове године навршило се сто година од избијања Првог светског рата. Наши савезници у тој светској катаклизми назвали су га Великим ратом за цивилизацију! Ми Срби сматрали смо га ратом за ослобођење и уједињење Срба и других јужних Словена. Нисмо га изазвали, нисмо му тежили, али смо као народ и као држава на напад одговорили онако како је требало и како смо морали!
Све државе и народи који су имали судбину да у том ратном вихору учествују, вољно или невољно, обележиле су сећање на те давне догађаје, давне временски, а блиске по последицама које и данас сносимо и живимо. И у Србији је учињен напор да се успомени и жртвама ода дужна пажња и признање. Да ли је учињено довољно можемо се слагати или не, али напор није споран, а верујемо ни жеља да потомци не доказују своју савремену штедљивост на захвалности прецима, нити намера да се њихов хероизам не уложи у сопствени политички и етички прагматизам.
Ипак, са великим жаљењем констатујемо да држава, на највишем и високом нивоу, није пропустила прилику да и овај пут демонстрира приврженост лошој традицији титоистичког наслеђа, која подразумева прећуткивање улоге и значаја Краља Петра Првог и Престолонаследника, потоњег краља Александра Првог. Говорити о биткама на Церу и Колубари, а не поменути великог и демократског владара Србије, онога коме су српски ратници положили и одржали заклетву, и прећутати главнокомандујућег те херојске војске, једноставно је непристојно! Треба подсетити да је у првој дефанзивној фази Колубарске битке, долазак старог краља Петра на бојиште у прве линије фронта имао одсудни значај за подизање, у том тренутку клонулог морала војске.
Понашати се увредљиво према њиховом праунуку и унуку, протоколарно га понижавати и оспоравати му право да положи венац током свечаности, не може се правдати потребама протокола. Протокол који налаже непристојност није протокол, то је танка и прозирна магла иза које се крије непоштовање саме свечаности, њеног смисла и садржаја. Да није у питању случајност, показао је и пример изложбе одржане у Краљевском двору 11. новембра, на дан примирја. Изложба под називом „Династија Карађорђевић у великом рату“ је била фантастично посећена, дошао је крем културне јавности, комплетан дипломатски кор, а нити један представник државе.
То се не ради у земљама које држе до себе, ни у народу који себе поштује!
Саопштење потписују:
Арх. Драгомир Ацовић, члан Крунског већа
Мр Душан Бабац, аутор и публициста, члан Крунског већа
Др Душан Т. Батаковић, историчар и дипломата, директор Балканолошког института САНУ и члан Крунског већа
Др Бранко Терзић, ађутант Њ.К.В. Престолонаследника Александра, члан Крунског већа
Академик Матија Бећковић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Aкадемик Душан Ковачевић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Академик Мирослав Гашић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Проф. др Павле Николић, професор Универзитета у Београду у пензији, члан Крунског савета
Проф. др Слободан Перовић, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Проф. др Драгољуб Кавран, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Доц др Чедомир Антић, историчар и публициста, члан Крунског савета
Др Милан Париводић, оснивач ФорИнвест, асистент на Правном факултету у Београду и члан Крунског савета
Адв. Ђорђе Ђуришић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Владан Живуловић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Предраг Марковић, књижевник и књижевни преводилац, члан Крунског савета
Проф. др Коста Чавошки, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског кабинета
Адв. Владимир М. Гајић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета
Г-дин Милорад Савићевић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета

Izvor:Kurir
CNN nahvalio Karađorđeviće
Planeta06:56, 19.12.2014.
Autor: E.K.,Foto: Dragana Udovičić
Princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije

VAŠINGTON – Uticajni američki CNN napravio je kratkometražni dokumentarac o princu Aleksandru i princezi Katarini Karađorđević, navevši mnoge reči hvale za njih, ali i podsetivši na tešku sudbinu koju je ta porodica doživela od početka Drugog svetskog rata.

U intervjuu za CNN princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije, kad mu je vlada u Beogradu dozvolila da koristi kraljevske objekte koji su Karađorđevićima uzeti za vreme vladavine komunizma.
- Mislio sam da se nikad neću vratiti. Zaista jesam – priznao je princ Aleksandar.

Casopis Monarchy broj 7