На Липовици покрај Књажевца на путу према Црвењу 13.08.2011.год освештан је споменик жртвама комунистичког терора на челу са председником организационог одбора и председником Тимочког региона САБОРА МОНАРХИСТА СРБИЈЕ Верољубом Ристићем, председниkом општинског одбора Р.П Миодрагом Ранђеловићeм, председником општинског одбора Сабора Монархиста Србије Слободаном Тасићeм и повереником Миодрагом Живковићем као и многим другим патриотама који су се достојанствено одужили својим часним претцима који су мучки стрељани и побијени од стране комунистичких зликоваца, који су стрељали све што је било часно, паметно, достојанствено и у могућности да се њима супростави као прави домаћини, зато су их побили.

Липовица покрај Књажевца - споменик жртвама комунистичког терора

Прва комунистичка зликовачка убиства су учињена у месту Јевик, потом Густа шума и Липовица, а све то на територији Књажевца код од Књажевца према Црвењу.

Наставите са читањем →

Др Бранислав Глигоријевић | 07. септембар 2011.

Александар динамичан, Павле стидљив и затворен. Кнез Павле није знао прилике у земљи, нити га је то занимало.

Кнез Павле

Пo мишљењу Милана Антића, министра двора, који ће тај положај задржати и у време намесништва, Александар је кнеза Павла, као могућег намесника до пунолетства свог сина, увек држао на памети, али је пропустио стварање његовог ауторитета за вршење те одговорне функције. Међутим, тешко је стварати некоме ауторитет, ако он сам не поседује квалитете да се наметне својом личношћу, способностима и радом. У историји су познати случајеви, које неки сматрају правилом, да после нестанка с јавне сцене једног владара, јаке и снажне личности, настаје велика празнина која се осећа деценијама.

Кнез Павле после рата није стално живео у земљи, нити је имао какав важнији положај у јавном животу: био је председник Црвеног крста, Аероклуба, Џокеј-клуба, а нешто касније унапређен је у чин гардијског потпуковника. Политика му је била потпуно страна. Када је преузео положај намесника, кнез Павле је површно познавао прилике у земљи. Није ни показивао интерес за то, јер су га више занимали уметност и људи који нису имали неке везе са политиком.

По многим својим одликама, кнез је био сушта супротност покојном краљу. За разлику од Александра, који је био динамична личност, Павле је био повучен, стидљив по природи, затворен у себе, неспреман да се било коме супротстави или приближи, више склон закулисним радњама него да отворено изложи своје ставове. Према опажањима министра двора Антића, краљ Александар је био ”борац за идеју, за власт и величину. Отворен пријатељ, отворен непријатељ. Кнез Павле је био шпица и прзница. Памтио је и зло и добро, али никад није нагло реаговао”.

Наставите са читањем →

“Српске новине“, Чикаго | септембар-октобар 2011.

Ако се призна фактичко стање, да Краљевина Југославија није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, аутоматски отпада прича о “два покрета отпора“, смишљена ради рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм светаИ дан данас, различитим поводима, често чујемо фразу: “После капитулације Југославије 17. априла 1941. године…“ Та фраза упорно се преписује у уџбеницима историје, и даље слови као неспорна чињеница и практично представља неку врсту камена темељца за историјске радове о Другом светском рату. Тако је из ње изграђена и једна теорија новијег доба, она о “два покрета отпора“. Наводно, пошто је Југославија капитулирала, свако ко је желео имао је право да организује “отпор“, са једнаким правним премисама. Другим речима, “два покрета отпора“ већ од самих почетака полагала су једнако право на државотворност…

Ако се пак призна фактичко стање, да Краљевина није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, онда аутоматски отпада та прича о “два покрета отпора“. Ствари се тада морају посматрати кроз призму закона Краљевине: постојала је једна војска, регуларна Југословенска војска, а све друге формације у земљи биле су или окупаторске или петоколонашке, односно бандитске.

Циљ теорије о “два покрета отпора“ је очајнички покушај рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света. Да се Власи не досете, та рехабилитација изводи се под паролом званом “рехабилитација Равногорског покрета“. Главном питању прилази се са супротне стране: ако се “Равногорски покрет“ правно изједначи са “Народноослободилачким покретом“, овај други не одлази на “буњиште историје“, већ му се аутоматски продужују легитимност и легалност, у свим аспектима које обухватају ови појмови.

Дакле, Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године. После слома главних фронтова, како би се добило на времену, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, “само да преговара о примирју, а не да то и потпише“. Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.

Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност његовог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи.

Наставите са читањем →

САОПШТЕЊЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ
Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА
А Л Е К С А Н Д Р А II

Београд, 7. септембар 2011. – У вези усвајања закона о реституцији, Њ.К.В. Престолонаследник Александар је дао следећу изјаву:

“У погледу Нацрта закона о реституцији очито је да разлике које постоје међу заинтересованим странама, укључујући професионални и лични аспект, захтева дубље разматрање.

Јавна расправа која је била неуобичајено кратка и ограничена на време летњих годишњих одмора, није уверила да је приступ предлагача у начелу прихватљив, неоспоран и охрабрујућ, што се тиче будућности нације.

Ако се приватно власништво третира као нека врста ограниченог права из аспекта наводног јавног добра, то се мора тумачити као лош однос према проблематици људских права уопште”.

www.dvor.rs

ИЗВОР: НОВОСТИ

Београд — Повратак одузете имовине чекају потомци богатих породица у Србији. Они
захтевају повратак велелепних здања у центрима Београда, Новог Сада, Суботице…

Трг Славија 1936. године

Јавна расправа о Закону о реституцији оживела је уверење наследника великих национализованих поседа да ће им имовина њихових предака ускоро бити враћена.

Већина наследника очекује повратак имовине у натури, а неки од њих планирају да наставе послове којима су се бавили њихови богати преци.

„Када ми држава врати плац прадеде Владе Митића на Славији, где је поставио темеље прве српске робне куће, покушала бих да са инвеститорима саградим тај објекат и остварим његов сан“, пуна је планова Марија Николић, праунука једног од највећих српских трговаца.

Влада Митић се као трговац доселио у Београд из Ужица и закупио кућу у Кнез Михаиловој улици, која је с временом добила народно име „Митићева робна кућа“, мада није била у власништву породице. Како се Митић богатио, тако је улагао у некретнине.

Супрузи Лепосави у мираз је донео зграду са 24 стана у Господар Јовановој улици, а купио је и плац на Славији и ударио темеље прве српске робне куће. Међутим, рат је спречио њено подизање. Данас овај Митићев плац са око 31.000 квадрата вреди око 16 милиона евра.

„Комунисти су 1945. мог прадеду Владу Митића, као народног непријатеља који је ‘радио у време када су Немци били у Београду’, осудили на годину дана присилног рада и одузели му сву имовину. Остао му је само стан у коме је живела породица Митић са још два ‘комунистичка подстанара’“, прича Марија Николић, иначе београдски трговац.

Један од највећих потражилаца одузете имовине су наследници чланова Трговачког фонда, који је основан 1903. у Београду као осигуравајуће и инвестиционо друштво са 3.200 чланова и капиталом од око 300 милиона динара. Његови чланови су били најугледнији српски индустријалци, банкари и трговци, чија су породична имена постала појам српског бизниса – Спасић, Бајлони, Вајферт, Митић, Вељковић… Они су били највећи власници фабрика, палата и вила у престоници. Трговачки фонд је купио земљиште и саградио Палату Албанија, а потом подигао и зграду Нолита, као и још три здања на Славији – где је данас зграда Народне банке Србије. Ова здања су одузета Трговачком фонду између 1958. и 1962. године.

У Србији и иностранству има око 3.300 наследника најбогатијих српских породица, које су све до 1944. године држале готово половину српске привреде. Њима је 1945, под видом борбе против буржоазије и сарадника окупатора, национализована сва имовина.

Никада није направљен попис те имовине бивших српских капиталиста“, каже Драгана Миловановић, оснивач Лиге за заштиту приватне својине и људских права из Београда и наследница имовине Драгомира Миловановића, њеног деде који је имао палату и две радње у Нишу, као и имовине баке Анђе Димитријевић, која је имала пола робне куће у Нишу.

Наставите са читањем →

Др Бранислав Глигоријевић | 04. септембар 2011.

За династију Карађорђевића најважније је било да добије наследника престола, који ће продужити лозу династије, а тиме, веровало се, и обезбедити стабилност државе.

Принц Петар прима рапорт

Наставци

1. Србија слави наследника

Зa династију Карађорђевића најважније је било да добије наследника престола, који ће продужити лозу династије, а тиме, веровало се, и обезбедити стабилност државе. Због тога је рођење првог сина краља Александра и краљице Марије сматран прворазредним догађајем. Кад је дошло то време, краљица је боравила и летњој резиденцији на Бледу, у Словенији, па су предузете све потребне мере за очекивани порођај. У последњем тренутку краљу Александру је дискретно скренута пажња да Срби не би никако прихватили да се, евентуално, наследник престола роди ван Србије. Краљица је сместа упућена за Београд а њени порођајни болови отпочели су већ на путу.

По доласку у Београд, лекарски конзилијум који је водио порођај „потврдио је“ својим потписима да је 6. септембра 1923. године у 2 часа и 55 минута, после поноћи, „рођено здраво мушко дете“. Према дворском протоколу, порођају краљице морали су да присуствују и највиши представници Владе и Скупштине, који су потписали протокол да су се „уверили“ да је краљица 6. септембра родила мушко дете… У земљи је рођење престолонаследника обележено топовским салвама и весељем. У Двор су од народа стизале честитке и дарови.

Крштење престолонаследника Петра обављено је 21. октобра у Дворској капели, уз присуство кума, заступника британског краља Џорџа, принца Алберта, војводе од Јорка. По обредима Српске православне цркве, крстио га је патријарх Димитрије освећеном водом из свих главних река Југославије.

Краљица Марија, образована по енглеским узорима, определила се да и своју децу одгаја на сличан начин. Млади престолонаследник био је препуштен енглеским дадиљама и васпитачима. Његов отац, краљ Александар, иако заузет државним пословима, налазио је времена да усмерава свог наследника. Жељу да му син наследи његове војничке способности симболично је изразио на тај начин што га је одмах по крштењу уписао за редова 5. чете, 2. батаљона 6. пешадијског пука, који је носио његово име.

Наставите са читањем →

Nataša Jovanović | 25.08.2011
www.pecat.rs

O ulasku Srbije u EU, NATO standardima, Kosmetu, prednosti rojalističke u odnosu na republikansku ideju, petooktobarskim promenama, restituciji, te zloupotrebi četništva…

Pitanje ulaska u NATO je uvredljivo

Princ Vladimir Karađorđević

Moj prvi susret sa Srbijom teško mogu da opišem. Letimo iznad moje zemlje, zemlje mojih predaka i gledam kako ona gori. Nisam znao da je reč o Vukovaru. Rekao sam: Gospode Bože, da li je moguće da se tamo dole jedan narod, Srbi i Hrvati međusobno ubijaju? Sleteli smo na surčinski aerodrom gde nas je, pored hiljade okupljenih, čekala i grupa od oko 300 Hrvata koji su uzvikivali: ‘Živeo Karađorđević’. A mi smo samo neki sat ranije preletali Vukovar koji je goreo. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim šta se u stvari desilo. Bio je to za mene spor i težak proces. Zapravo, svoju istoriju nisam znao do 1990. godine, jer posle razvoda mojih roditelja 1973. godine moj otac je otišao sa Mici Lou i to je bio kraj, sve do 1990. godine kada sam došao u moju zemlju i susreo se sa strahotama ratnog stanja.

Bilo je to nemoguće shvatiti. Ali taj put u Srbiju bio je najveći događaj u mom životu.
Mnogo veći nego smrt moga oca“, kaže u intervjuu za „Pečat“ NjKV Vladimir Karađorđević, sin princa Andreja i unuk kralja Aleksandra, sedmi pretedent na srpski i po majčinoj liniji, treći na ruski carski presto Romanovih.

• 
  Osvedočeni ste evroskeptik. Kako se desilo da, s takvim uverenjima, vaš izbor mesta za život budu Britanija ili Nemačka koje su u zajednici evropskih naroda?

- Tačno je to da sam evroskeptik. Ne mrzim EU iz razloga što ona ima neke veoma pozitivne aspekte, ali kada bih birao zemlju u kojoj bih živeo to bi, bez ikakve sumnje, bila Srbija, u kojoj ću, nadam se, uskoro živeti.

• 
  Znači li to da put Srbije u Evropu, kao prioritetan zadatak spoljne politike Borisa Tadića doživljavate tek kao obećanje?

- Situacija je veoma komplikovana i ide u jednom lošem smeru. Mislim da ulazak Srbije u Evropsku uniju kao ideja nije besmislena, ali nameće se pitanje koja je to cena i koliko još moralnih, kulturnih i predanjskih odlika kao zemlja moramo da pogazimo da bi postali članica EU. Mislim da moramo da revidiramo put koji je Srbija sebi zacrtala, stavljajući na papir i čega smo se do sada odrekli i čega bi još trebalo da se odreknemo zarad neizvesne budućnosti u EU. Verujem da je blizu trenutak kada ćemo morati da donesemo vrlo važnu odluku da li je to odricanje vredno i konačno šta time dobijamo. Nije teško zaključiti šta se trenutno dešava sa zemljama EU, a slika nije nimalo lepa, ni obećavajuća. Ta zajednica nudi određene prednosti, ali ako ih uporedimo sa negativnim aspektima, mislim da Srbija mora da bude vrlo, vrlo oprezna po tom pitanju.

Наставите са читањем →

Данило Вујадиновић | 28. 08. 2011.
Блиц

Краљ Петар из Кур-салона наредио мобилизацију

Представници обе српске династије, Карађорђевићи и Обреновићи, много су улагали у бање, често су у њима боравили и по неколико месеци, а понекад су у својим бањским резиденцијама доносили и важне државне одлуке.

Бисте краља Петра I и краља Александра I у парку бање Ковиљаче

Тако се, игром случаја, краљ Петар Други Карађорђевић, бежећи из Београда 6. априла 1941, након вечере код градоначелника Зворника Станка Николића накратко обрео у чувеном Кур-салону бање Ковиљаче где је и прогласио општу мобилизацију, а потом се пребацио у Црну Гору и са никшићког аеродрома емигрирао у Грчку.

Краљ Петар Први Карађорђевић

Иронијом судбине тада још малолетни Петар (рођен 23. септембра 1923) ову тешку и нажалост закаснелу одлуку донео је у раскошном ентеријеру елитне бањске дворане, грађене као прототип једног од версајских двораца, коју је властитим средствима подигао његов отац, краљ Александар И Карађорђевић. Отворен 1932, Кур-салон (од француске речи „кура“ – лечење) је био стециште уметника, боема и новинара из целог света и омиљено место боравка краљевске породице.
Наставите са читањем →

Краљ Петар Први - биографија

Београд | 16. Август 2011.

Данас је одржан помен поводом 90 година од смрти Њ.В. Краља Петра Првог у цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Kраљ Петар Први

Због раније прихваћених обавеза у иностранству, Њ.К.В. Престолонаследник Александар Други, праунук Њ.В. Краља Петра Првог, није био у могућности да присуствује овом догађају. У његово име помену су присуствовали г-дин Драгомир Ацовић, члан Крунског савета и г-дин Чедомир Антић и г-дин Милорад Савићевић, чланови Крунског кабинета

Венац су такође положили и Њ.К.В. Принц Владимир и Принцеза Бригита.

Свету литургију је служио Његово Преосвештенство Владика шумадијски Г. Јован. Њ.Е. г-дин Предраг Марковић, министар културе, информисања и информационог друштва, положио је венац у име Владе Србије. Венце су положиле и званичне делегације Министарства рада и социјалне политике, Војске Србије, општине Топола, представници Задужбине Краља Петра Првог, а помену је присуствовао и велики број грађана.

По завршетку службе, Њ.Е. г-дин Предраг Марковић отворио је изложбу Краљ Петар Први, владар и ратник, у кући Краља Петра Првог на Опленцу. Изложбу је организовао Историјски музеј Србије у сарадњи са Задужбином Краља Петра Првог.

Краљ Петар Први Карађорђевић био је пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића), а рођен је на Петровдан, 11. јула 1844. године.

Деда му је био врховни Вожд Првог српског устанка, Карађорђе. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом – Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). 28. Маја 1903. Године Војска је извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. Краљ Петар Први умро је у Београду, 16. августа 1921. године а сахрањен је у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу.

Односи сa јавношћу
Краљевски Двор
www.dvor.rs

З. ГОЛУБОВИЋ | 12. август 2011.

У Тополи очекују да се задужбини краља Петра Првог Карађорђевића коначно врати одузета имовина

Тестаментом краља Петра Првог имовина на Опленцу завештана као посебна задужбина.

Вила Краља Александра

У граду вожда Карађорђа очекују да се на основу Закона о враћању одузете имовине и обештећења, чији се нацрт налази на јавној расправи и чека да буде усвојен у Скупштини Србије – коначно врати целокупна имовина Задужбине краља Петра Првог Карађорђевића на Опленцу.

У Задужбини и општини тврде да је после Другог светског рата нова комунистичка власт ту имовину отела незаконито. Приликом обнове земљишних књига 1947. године уписана је као државна, на основу лажних изјава спорних сведока да је имовина породице Карађорђевић у Тополи конфискована као приватна, што није тачно. Имовина на Опленцу је тестаментом њеног оснивача и улагача краља Петра Првог остављена као посебна задужбинарска имовина, тако да је Задужбина још 1994. године покренула тужбу за брисање такве укњижбе.

У маратонском судском спору, првостепени суд у Тополи донео је осам пресуда да се имовина на Опленцу укњижи на Задужбину. Пресуде су углавном укинуте на жалбу републичког јавног правобраниоца, да би прошле године Апелациони суд у Крагујевцу спор окончао апсолутним оспоравањем права Задужбине да јој се имовина врати.

Оно што се последњих осамнаест година водило као судски спор између Задужбине и општине Топола, с једне стране, и државе Србије, са друге стране, а што се, нажалост, показало као Гордијев чвор који је врло тешко расплести, у овој години би требало дефинитивно да доживи некакав завршетак, сматра Драган Јовановић, председник општине.
– Врло је битно да се то једном разреши, јер постоје огромни проблеми око 140 хектара земље и објеката на Опленцу, од хотела до резиденцијалних објеката које користи Влада Републике Србије, а не улаже ни један једини динар, па су све више руинирани и пропадају.
Миладин Гавриловић, директор Задужбине краља Петра Првог, потврђује да су резиденцијални објекти у очајном стању. Већ двадесетак година их углавном нико не користи.

Вила краљице Марије, у којој је она често боравила са престолонаследником Петром и краљевићима Томиславом и Андрејом, изграђена је 1926. године. Пространу приземну зграду са сутереном и мансардом данас чувају три радника и новац стиже само за текуће одржавање.

Веома лепа вила краља Александра из 1923. године, чију је изградњу започео још краљ Петар, данас не може да се користи. Кров прокишњава, канализација не функционише. У овој вили је последње године живота провео принц Томислав.
– После његове смрти, 2000. године, добили смо кључеве и имамо средства тек за одржавање текуће хигијене – наводи Миладин Гавриловић. – Више пута смо слали дописе Влади Републике Србије и долазиле су неке комисије које су утврђивале обим неопходних радова. Ништа није предузето, осим што је било усмених обећања да ће се идуће године учинити нешто. И тако стално.
Наставите са читањем →