ДОМАЋИНСКИ ДУХ
Аутор : Радомир Ђокић
Као свуда у свету у Краљевини Србији је било разног народа, богатих и сиромаха, поштених и препредењака, тврдица и расипника, верних и неверних, добрих и злих, али су се сви трудили да важе за домаћине, те да им је кућа на гласу домаћинском.
Домаћин је могао бити богат и сиромашан, лош и добар, тврдица и расипник,“мекан“ и љут, пијанац и трезвењак,веран муж, никад прељубник, срамота је било да жена мужу помене такве ствари, али увек домаћин. А шта је то подразумевало? Па, да би био домаћин понекад је богат морао да ради иако је могао да плати, сиромашан за џеп да се ухвати и ако је посао могао сам завршити, лош је морао да буде добар ради укућана, а добар понекад лош да га не схвате олако. Поштен је морао да покаже умеће у лукавости, а препредењака је посебно дичило поштење када су домаћинске ствари у питању. Тврдица је имао да части кад је прилика, а расипник да се стегне према себи и укућанима. Веран је увек могао бити веран, а неверан није смео дозволити да то кућа осети, ни ти да не дај боже неко у њега прстом упире.Све у свему, домаћин је морао бити терет и заклон, ослонац целој кући и укућанима, али чврста рука кад наиђу олујна времена и велики Деспот кад се чељад прозли.
Домаћин Крсну Славу слави и Богу се моли за здравље и берићет, весео драгог госта и путника намерника дочекује, широкогрудо нудећи плодове у зноју изнедрене.
Кроз векове сурово гажен и сам суров, кроз „ситно сито“ протериван у борби за опстанак и достојанство, изродио је инат, очима слепог гуслара виђен, нарицан епом о крвавом Косову, живој рани на својој души. Инатио се страсно и сласно, па није јасно коме је наменио изреку, инат је рђав занат. Инатио се великашима, својим и туђим,агама и беговима кад су га у тамнице бацали и куран му претећи коцем пред крст постављали. Инатио се олујном небу са житних поља, пуним торовима црноме пришту, слободи из ропства славском свећом, уплашеном Бечу, крвавим бунама. Инатио се свим силама, терајући своје, али најслађе брат брату, отац сину и син оцу, због преког погледа, због лоше речи, због мисли и што не мисли, због ината е из ината. Крвав је био инат на Дрини и Колубари, смрзнут и залеђен голготом кроз Албанију, овековечен не оплаканим гробом у даљини, на Виду и Крфу. У невиђени јуриш од плаве гробнице ка родноме крају, у инат сили и судбини, у инат небу и Богу, са вером у Бога за Краља и Отаџбину. У инат преживео да би се слатко инатио са родне груде,хлебом из црепуље, ракијом из луле, сном у мирисној сламарици, студеном водом са кладенца, буковим хладом, мирисом липе, рекама, пољима, ораницама, пашњацима, песмама и фрескама. У инат свима, најлепшом девојком, стаситим момком, што је кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. У земљи Србији. Гадан је тај инат српски. И кад је играо коло на сред своје земље Србије и певао играле се делије, около су подозриво шаптали: „Види геџе што ли се инати!“ По свему судећи да се инатио и кад ваздух свој удише чим су толико пута хтели да га угуше. А ко зна, можда су му само завидели на инату?
Бивствујући у благородној природи, поробљаван и рушен, он је сејао и градио свуда око себе, а највише и најистрајније зидао свој дух, прожет Светосављем,омеђен стидом. Непопустљив је био бедем стида, чуван митским страхом од срамоте. „Главу дајем, ал образ не дајем“ звонило је по земљи Србији, као опомена, као завет.
Стварно је знао за срамоту. Стидео се неизлечиво и кад треба и кад не треба. Пред лепом девојком и претераном хвалом, сиромаштва међу богатима, богатства међу сиромашнима, памети међу старијима, глупости међу исписницима. Стидео се рада на празник, те не дај Боже не узоране њиве, нерада и нереда у кући без редуше.
Премирао би од срама при помисли да убере туђе,бујну жену, туђе жито, туђе воће. Од туђег храста буре не држи, ни вина ни ракије домаћинске,од лоповлука се кућа не кући, а отето увек проклето. Тако је чувао образ свој, а образ потомака је као завет наслеђивао од предака: „Ко не дође у бој на Косово, не имао рода ни порода“! Да ли запамтисмо? Издаја! Само једна реч, а затире и стабло и плод, затире име! Издаја убија душу народну.
У крвавим мукама је рађан и грађен домаћински дух међу Србима, створен да спута зло и подстакне добро, изгради неизграђено, овековечи неовековечено.
Да ли се још бори међу нама, или смо га заједно са одбаченим свецима, згаженим иконама и заборављеним јунацима протерали у небеску Србију?
Буде ли тако, молимо ти се Господе, помилуј нас Грешне!!!

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
________________________________________
The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

KRALJEVSKI PAR NA OPLENCU POVODOM 195. GODIŠNJICE SMRTI VOŽDA KARAĐORĐA

Beograd, 25. jul 2012 – Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina prisustvovali su jutros pomenu vrhovnom voždu Srbije Karađorđu, vođi Prvog srpskog ustanka, osnivaču moderne Srbije i Dinastije Karađorđevića, u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu u Topoli.

Pored Njihovih Kraljevskih Visočanstava pomenu, koji su služili sveštenici oplenačkog namesništva, prisustvovali su članovi Savetodavnih tela Krune, zaposleni u Zadužbini Kralja Petra I na Oplencu, predstavnici Vlade Republike Srbije, predstavnici opštine Topola i narod koji se okupio da oda počast osnivaču moderne srpske države.

Potom je u crkvi Sv. Đorđa na Oplencu, gde su sahranjeni članovi Dinastije, usledila ceremonija polaganja venaca na Karađorđev grob uz državne i vojne počasti.

Vence su položili Karađorđev potomak, NJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar, predstavnici Vlade Srbije, Ministarstva rada i socijalne politike, Vojske Srbije, opštine Topola, Zadužbine Kralja Petra i na Oplencu, predstavnici lokalnih samouprava, nevladinih organizacija i drugi poštovaoci Karađorđa.

KURIR:Politika, 23:19, 23.07.2012.
Autor: Foto: Zorana Jevtić
Pomirenje Jelisavete i Aleksandra palo prilikom porodičnog okupljanja u Belom dvoru

BEOGRAD – Mir, mir, mir, niko nije kriv.
Princ Aleksandar i princeza Jelisaveta Karađorđević, koji godinama nisu u dobrim odnosima, pomirili su se, i to u Belom dvoru.

Podsetimo, kćerka kneza Pavla Jelisaveta Karađorđević ne samo što se nije „mirisala“ s prestolonaslednikom Aleksandrom već je više puta upućivala javne optužbe na njegov račun.

Do pomirenja je došlo nedavno, kad je princeza Jelisaveta sa svojim dečkom Draganom Babićem i kćerkom Katarinom Oksenberg, njenim suprugom i decom posetila Aleksandra i Katarinu Karađorđević.

(R. K.)

Obezbeđen prenos posmrtnih ostataka
IZVOR: BLIC
N. Radišić/B. Kuljanin | 12. 07. 2012.
Posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, knjeginje Olge i njihovog sina kneza Nikole biće preneti sa groblja u Lozani u porodičnu grobnicu dinastije Karađorđević na Oplencu 6. oktobra ove godine. Kako je izjavila knjeginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla, “sva dokumenta za prenos posmrtnih ostataka su obezbeđena“.

Ako država ne bude htela, sami ćemo finansirati sahranu: Jelisaveta Karađorđević sa predsednikom opštine Topola
- Švajcarska nam je obezbedila sve dozvole i moji roditelji i brat biće sahranjeni u Topoli, bez obzira na to da li će država hteti da plati troškove. Sve to košta oko 21.000 švajcarskih franaka, i ako treba, porodica će sve finansirati sama. Bitno je da se to dogodi 6. oktobra, jer je dan stogodišnjice od podizanja i osveštenja Crkve Svetog Đorđa na Oplencu, koja je inače zadužbina kralja Petra I Karađorđevića – izjavila je Jelisaveta.

Sekretar Fondacije „Jelisaveta Karađorđević“ Dragan Bakić rekao je da je Jelisaveta još pre deset godina tražila blagoslov od patrijarha Pavla za prenos ostataka, ali je on tada poručio da o tome mora da odluči princ Aleksandar Karađorđević. Tek prošle godine je odobren prenos tih posmrtnih ostataka pošto je knez Pavle rehabilitovan. Formiran je i odbor za prenos posmrtnih ostataka u martu ove godine na čijem je čelu bio bivši predsednik Boris Tadić.

Knez Pavle Karađorđević
U decembru 2011. Viši sud u Beogradu doneo je presudu kojom se rehabilituje knez Pavle Karađorđević, koga su komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata proglasile ratnim zločincem zbog sklapanja Trojnog pakta sa nacističkom Nemačkom i Italijom i oduzele mu sva građanska prava i imovinu u zemlji.
Knez Pavle je prvi predstavnik dinastije Karađorđević koji je rehabilitovan pred našim sudovima. Knez Nikola, sin kneza Pavla, poginuo je u automobilskom udesu u blizini Londona 12. aprila 1954. godine.
Knez Pavle Karađorđević preminuo je 14. septembra 1976. godine u američkoj bolnici u Neiju kraj Pariza.

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
________________________________________
The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

IZJAVA NJ.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA II POVODOM NEISTINA OBJAVLJENIH U DNEVNOM LISTU „PRESS“ OD NEDELJE

Beograd, 8. jul 2012. – Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar II želi da obavesti našu javnost, naše medije i naše građane da su u tekstu objavljenom u dnevnom listu „Press“ od nedelje, 8. jula 2012. godine, iznete brojne neistine.

„Zadužbina Njegovog Veličanstva Kralja Petra I Oslobodioca jeste njegova zadužbina srpskom narodu, srpskoj državi i njegovim potomcima. Zadužbina Kralja Petra Prvog je u državnom vlasništvu, koja njome i upravlja, kao i svim drugim posedima i imovinom porodice Karađorđević u našoj zemlji. Kao starešina Kraljevskog doma Karađorđevića, i praunuk NJ.V. Kralja Petra I, imam čast i privilegiju da odredim dva člana upravnog odbora Zadužbine, ali nikada nisam imao niti imam namere da njome upravljam. Iskoristiću ovu priliku da još jednom odam priznanje pokojnom Miladinu Gavriloviću, ličnom prijatelju i velikom upravniku Zadužbine, koji je mnogo uradio na njenom oporavku i napretku tokom prethodnih 18 godina, i da izrazim iskrenu nadu da ćemo mu naći dostojnu zamenu, osobu koja bi nastavila njegovo delo u najboljem interesu Zadužbine i svih građana Srbije.

Dozvolite mi da podsetim našu javnost da sam ja, kao starešina doma Karađorđevića, pre dve godine pokrenuo inicijativu za povraćaj posmrtnih ostataka i sahranu svih Karađorđevića koji su umrli u izgnanstvu, u njihovu večnu kuću u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. U pismima koje sam tada uputio ondašnjem predsedniku i premijeru Srbije, zahtevao sam da se Njihova Veličanstva Kraljica Marija, Kralj Petar II i Kraljica Aleksandra, Njihova Kraljevska Visočanstva Kraljević Andrej, Knez Pavle i Kneginja Olga, kao i njihov sin Knez Nikola, prenesu u Srbiju i sahrane u kraljevskoj kripti Crkve Svetog Đorđa na Oplencu. Zbog toga svaka insinuacija da sam ja mogao blokirati povraćaj u domovinu posmrtnih ostataka NJ.K.V. Kneza Pavla i Kneginje Olge, kao i Kneza Nikole, predstavlja potpunu besmislicu.

Hteo bih da pozovem sve naše građane, sve naše političare i narodne poslanike, naše društvo u celini, da se ujedinimo u ovim teškim vremenima, da odbacimo sve predrasude i razmirice, za dobrobit našeg naroda i naše države“, izjavio je Prestolonaslednik.