Preživeli smo mnoge diktature, pa ćemo i ovu demokratsku
Aleksandar Karađorđević prvi put priča o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije…
Piše Veljko Miladinović, foto Igor Pavićević
Na početku razgovora podsetili smo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića da je ove godine prošlo tačno 25 godina od kada su građani Jugoslavije mogli da čuju šta ima da kaže jedan Karađorđević. Podsetili smo ga na čuveni intervju u zagrebačkom magazinu Start 1989. godine. Pošto smo ga podsetili na taj veliki intervju koji je uzburkao socijalističku Jugoslaviju, rekli smo mu da bi bilo dobro da sada da jedan „takav“ intervju. Prestolonaslednik Aleksandar se nasmejao. I dao je intervju-retrospektivu ovog vremena provedenog u Srbiji, u kome prvi put govori o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije.
Sećate li se vašeg intervjua za Start iz 1989. Godine? Kako ste se osećali kada ste se prvi put obraćali narodu u svojoj državi? Da li se sećate kako su tada, uopšte, došli do vas?
Da, sećam se. Počelo je u Sloveniji 1989, kada su me prvi put intervjuisali za Mladinu i ponovo za Start u Hrvatskoj. To je započelo buduće kontakte, intervjue i komunikaciju sa Srbijom. Dok je padao komunizam u Rusiji dobijao sam mnogo faksova – to je bilo vreme faksova, kada nije bilo i-mejlova – od ljudi koji su želeli da se u bivšoj Jugoslaviji uspostavi demokratsko uređenje. Dobijao sam pozive da se uključim u demokratske procese. Uvek sam odgovarao da sam spreman da pomognem. I jedan od tih poziva je bio od jednog novinara koji me je pitao da li imam vremena da uradimo prvi intervju za jugoslovenske medije. Naravno da sam se obradovao. Bio je jako fin, ali je bilo i problema. On mi je izneo da narod plaća cenu komunizma, ali da je isto tako platio cenu za ono što je radio četnički pokret. Ja sam odgovorio da je demokratija najvažniji faktor, i da narod izabere šta želi. Osećao sam se dobro zbog otvaranja medija…

Široke mase ljudi u Srbiji su bile duboko ponižene potpisivanjem Trojnog pakta, bez obzira na bilo kakve razloge za to, i to nezadovoljstvo viđeno 27. marta bi eksplodiralo na ovaj ili onaj način, čak i bez bilo čije podrške. Pojam časti je tradicionalno duboko usađen u našem narodu
Mi smo imali jako dobre odnose i sa Jovankom Broz, iako se to ne zna. Ona je bila naša komšinica i vrlo interesantna žena. Bila je teško bolesna. Otišli smo prvi put 2002. godine kod nje u posetu, na čaj, i pričali smo skoro četiri sata
Dok sam živeo u inostranstvu, pomagao sam da se organizuju konferencije za pomoć ujedinjenoj opoziciji. Bile su tri konferencije i Đinđić je dolazio svaki put. On nije zaboravio to prijateljstvo, i tri do četiri dana nakon što je postao premijer, zvao me je i rekao: „Vratite se, čekam vas, i veliko vam hvala za pomoć koju ste nam pružili“
CEO TEKST U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
KOJI JE NA KIOSCIMA OD 25. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU KOJE JE DOSTUPNO NA www.novinarnica.net/nedeljnik
Naredni broj Nedeljnika na kioscima u četvrtak 8.januara

19/12/2014

Ове године навршило се сто година од избијања Првог светског рата. Наши савезници у тој светској катаклизми назвали су га Великим ратом за цивилизацију! Ми Срби сматрали смо га ратом за ослобођење и уједињење Срба и других јужних Словена. Нисмо га изазвали, нисмо му тежили, али смо као народ и као држава на напад одговорили онако како је требало и како смо морали!
Све државе и народи који су имали судбину да у том ратном вихору учествују, вољно или невољно, обележиле су сећање на те давне догађаје, давне временски, а блиске по последицама које и данас сносимо и живимо. И у Србији је учињен напор да се успомени и жртвама ода дужна пажња и признање. Да ли је учињено довољно можемо се слагати или не, али напор није споран, а верујемо ни жеља да потомци не доказују своју савремену штедљивост на захвалности прецима, нити намера да се њихов хероизам не уложи у сопствени политички и етички прагматизам.
Ипак, са великим жаљењем констатујемо да држава, на највишем и високом нивоу, није пропустила прилику да и овај пут демонстрира приврженост лошој традицији титоистичког наслеђа, која подразумева прећуткивање улоге и значаја Краља Петра Првог и Престолонаследника, потоњег краља Александра Првог. Говорити о биткама на Церу и Колубари, а не поменути великог и демократског владара Србије, онога коме су српски ратници положили и одржали заклетву, и прећутати главнокомандујућег те херојске војске, једноставно је непристојно! Треба подсетити да је у првој дефанзивној фази Колубарске битке, долазак старог краља Петра на бојиште у прве линије фронта имао одсудни значај за подизање, у том тренутку клонулог морала војске.
Понашати се увредљиво према њиховом праунуку и унуку, протоколарно га понижавати и оспоравати му право да положи венац током свечаности, не може се правдати потребама протокола. Протокол који налаже непристојност није протокол, то је танка и прозирна магла иза које се крије непоштовање саме свечаности, њеног смисла и садржаја. Да није у питању случајност, показао је и пример изложбе одржане у Краљевском двору 11. новембра, на дан примирја. Изложба под називом „Династија Карађорђевић у великом рату“ је била фантастично посећена, дошао је крем културне јавности, комплетан дипломатски кор, а нити један представник државе.
То се не ради у земљама које држе до себе, ни у народу који себе поштује!
Саопштење потписују:
Арх. Драгомир Ацовић, члан Крунског већа
Мр Душан Бабац, аутор и публициста, члан Крунског већа
Др Душан Т. Батаковић, историчар и дипломата, директор Балканолошког института САНУ и члан Крунског већа
Др Бранко Терзић, ађутант Њ.К.В. Престолонаследника Александра, члан Крунског већа
Академик Матија Бећковић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Aкадемик Душан Ковачевић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Академик Мирослав Гашић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Проф. др Павле Николић, професор Универзитета у Београду у пензији, члан Крунског савета
Проф. др Слободан Перовић, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Проф. др Драгољуб Кавран, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Доц др Чедомир Антић, историчар и публициста, члан Крунског савета
Др Милан Париводић, оснивач ФорИнвест, асистент на Правном факултету у Београду и члан Крунског савета
Адв. Ђорђе Ђуришић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Владан Живуловић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Предраг Марковић, књижевник и књижевни преводилац, члан Крунског савета
Проф. др Коста Чавошки, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског кабинета
Адв. Владимир М. Гајић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета
Г-дин Милорад Савићевић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета

Izvor:Kurir
CNN nahvalio Karađorđeviće
Planeta06:56, 19.12.2014.
Autor: E.K.,Foto: Dragana Udovičić
Princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije

VAŠINGTON – Uticajni američki CNN napravio je kratkometražni dokumentarac o princu Aleksandru i princezi Katarini Karađorđević, navevši mnoge reči hvale za njih, ali i podsetivši na tešku sudbinu koju je ta porodica doživela od početka Drugog svetskog rata.

U intervjuu za CNN princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije, kad mu je vlada u Beogradu dozvolila da koristi kraljevske objekte koji su Karađorđevićima uzeti za vreme vladavine komunizma.
- Mislio sam da se nikad neću vratiti. Zaista jesam – priznao je princ Aleksandar.

Casopis Monarchy broj 7

Govor koji se pamti
DIRLJIV TRAG IZ SRPSKE ISTORIJE: Evo šta je kralj Petar poručio vojnicima pred Kolubarsku bitku!
Društvo20:15, 05.12.2014.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala

Foto: Wikipedia
Agonija je trajala dva meseca… u blatu, po mrazu, snegu i kiši… stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom… bez sna i odmora… Kolubara 1914. godine… Ova dirljiva priča desila se upravo tada.

Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Austrougari su stigli do Kolubare, na bečkom drvoru već se slavila pobeda, a svetski mediji javljali su o propasti Srbije.

A onda je pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba svoja sina sišao u rov. Zabeleženo je da je ovo govor koji je održao iscrpljenoj i umornoj vojsci:

„Deco moja!

Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!

Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!

Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.

Ostali, napred!”

Reči narodnog „kralja Pere” odzvanjale su mnogo šire od blatnjavog rova. I, kao u bajci, učinile su nemoguće!

Preporođeni vojnici, odmoreni u skladu sa brilijantnim planom generala Mišića, nezaustavljivo su jurnuli na neprijatelja i potisnuli ga donoseći Srbiji pobedu o kojoj se i danas priča u vojnim školama širom sveta.
Nemačke novine su posle Kolubarske bitke pisale:
„Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.”
(Dnevno/RTS)

Princ Aleksandar Karađorđević o razlozima za neučestvovanje u obeležavanju 100. godišnjice Velikog rata u Srbiji i odnosima sa vlašću
Izvor : DANAS

Razočaran sam nedostatkom poštovanja za moje pretke, ne šalju mi ni pozivnice Postoje strašna kršenja ljudskih prava moje porodice i mene, koja treba rešiti To što smo dobili spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom pre nego što su spomenike dobili vladari naše krvi je vrlo interesantno, ali i tužno
Autor: R. D.
Ova godina bila je veoma važna zbog naše istorije, ali sam konstatovao da u Srbiji nije bilo mnogo prilika da se vidi šta su moji preci – kraljevi Petar Prvi Oslobodilac i Aleksandar Prvi Ujedinitelj radili pre 100 godina, iako su veoma važni ljudi za našu istoriju.
Moj deda je bio vrhovni komandant srpske vojske. Ni na izložbi „Srbija 1914“ u Istorijskom muzeju nisam video njegovo ime. Razočaran sam zbog tog nedostatka priznanja. Skoro svaki član Karađorđeve dinastije lično je učestvovao u Velikom ratu i svaki od potomaka vrhovnog vožda je deo ikonostasa našeg nacionalnog bića i naše istorijske svesti – ističe princ Aleksandar Karađorđević. U razgovoru za Danas on govori o obeležavanju 100. godišnjice početka Prvog svetskog rata u Srbiji, odnosima sa aktuelnom vlašću, položaju i prilikama u Kraljevskom domu, čiji je starešina.
Da li je Srbija na pravi i dostojan način obeležila balkanske ratove i početak Prvog svetskog rata, koji je zvanično počeo austrougarskim bombardovanjem Beograda?
- Moglo je više da se uradi, ideje su postojale duže vremena, ali su se po pravilu ostvarivale u poslednjem trenutku. Bilo je delova istorije koji su nedostajali, a nedostajalo je i više medijske pokrivenosti i priznanja za ono o čemu govorite. Nažalost, mnogim ljudima nije u interesu da zna naša prava istorija, drže se njene pročišćene verzije.
Zbog čega niste bili viđeni na svečanostima kojima je u Srbiji obeležena 100. godišnjica početka Velikog rata i čuvenih bitaka?
- Nisam dobio poziv. Čak ni za obeležavanje bitke na Ceru, što je tužno, zato što mnogi naši ljudi poštuju ono što je moj deda uradio. Nisam mogao da položim venac. Žalio sam se vlastima, ali nije bilo efekta. Drugi slučaj bilo je obeležavanje 80 godina od atentata na kralja Aleksandra u Marseju. Francuzi su bili vrlo korektni. Kad su konstatovali da nisam u delegaciji Srbije, organizovali su naš dolazak, na aerodromu nas je dočekao predstavnik francuske vlade. Francuska vlada je socijalistička, ali ima veliko poštovanje prema mojoj porodici.
Šta kažete za predloge gradskih zvaničnika da se u Beogradu podignu spomenici kraljevima Petru Prvom i Aleksandru. Da li su Vas konsultovali u vezi sa tim?
- Čuo sam to prošle nedelje iz Skupštine grada. Ja u potpunosti podržavam i podstičem podizanje spomenika kralju Petru Prvom i kralju Aleksandru. Krajnje je vreme. U Parizu postoji spektakularan spomenik dvojici kraljeva, bio bih oduševljen i veoma ponosan ako bi takav veličanstven spomenik postojao na nekoj lepoj lokaciji u Beogradu. Mislim da ne treba da budu na kraju sveta. To što smo dobili spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom pre nego što su spomenike dobili vladari naše krvi je vrlo interesantno, ali i tužno. Mislim da bi svoje ulice u Beogradu uskoro trebalo da dobiju i moj deda i moj otac.
Zbog čega niste bili na osveštanju spomenika caru Nikolaju i kakve su Vaše veze i kontakti sa Rusijom?
- Lep spomenik. Ne sećam se da sam bio pozvan, a u svakom slučaju to je bilo u poslednjem trenutku i imao sam znatno ranije prihvaćene obaveze u inostranstvu. Imam dobre veze sa Rusijom i uvek ću se sećati fenomenalnog i nezaboravnog ručka na kom smo moja supruga i ja bili u Kremlju kao gosti predsednika Vladimira Putina, premijera Dmitrija Medvedeva, ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i ruskog patrijarha.
Kako objašnjavate to što ocena ličnosti, državničke, vojne i spoljne politike kralja Aleksandra, ni posle 80 godina od ubistva u Marseju nije izašla iz klišea koji su o njemu, kako tvrde istoričari, stvorili „komunisti i politički protivnici“?
- Postoje pojedinci koji se još osećaju neprijatno kada je u pitanju naša necenzurisana istorija, ali sam siguran da će sa više otvorenosti i vremenom stvari postati jasnije i mnogo otvorenije. Želim da napomenem da kad sam došao da živim u Dvorskom kompleksu, zadržao sam sve simbole prošlosti, a postoje mnogi koji se odnose na našu komunističku prošlost. Samo diktatori čiste istoriju.
Da li je takav odnos prema kralju Aleksandru, posebno u Srbiji, cena njegovog forsiranja jugoslovenske ideje?
- To je bio dogovor sa svima posle Versajskog sporazuma, a bilo je i pritisaka sa Zapada. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevina Jugoslavija bila je rešenje za to vreme, bez kog bismo imali još jedan rat. Etnička mapa bivše Jugoslavije bila je kao „leopardova koža, koja je pokazivala izuzetnu raznolikost. Sada je ta mapa svuda, osim u Srbiji etnički vrlo čista, posebno u Hrvatskoj i Bosni. To što se dogodilo sa životima ljudi, njihovim domovima i imovinom, bilo je zaista šokantno. To je bilo potpuno ludilo. Kad smo došli pre 13 godina, imali smo više od 500.000 siromašnih izbeglica. Moramo da znamo šta se dogodilo u prošlosti, da ne bi ponavljali takve situacije u budućnosti. Naša obaveza je da poštujemo sve religije i svako etničko poreklo, što podržavaju i patrijarh, velikodostojnici drugih verskih zajednica, političari koji se zalažu za ljudska prava i dijalog. Sada stojimo pred vratima Evropske unije i pokazujemo da poštujemo sve, bez obzira na etničko poreklo ili veroispovest.
Profesor Oliver Antić je prilikom prenosa posmrtnih ostataka Vašeg oca rekao da „predsednik Nikolić priprema teren za monarhiju i da je sada neka vrsta „zamene za kralja“. Kako ocenjujete Nikolićev rad kao „kraljevske zamene“ i da li se Srbija i uopšte makla u pravcu obnove monarhije?
- Moj stav je da bi našoj zemlji ustavna parlamentarna monarhija dobro poslužila, za šta ima mnogo primera širom sveta. Naši političari bi imali jedan položaj manje oko koga bi se borili, a za koji se pokazalo da stvara političke sukobe. Ali, problem je što mnogi ne razumeju šta znači ustavna parlamentarna monarhija, zato što je bilo mnogo propagande protiv nje. Monarh nije član političke stranke, ne bavi se dnevnom politikom – on je simbol jedinstva, stabilnosti i kontinuiteta. Putujući po Srbiji video sam da ima mnogo interesovanja za monarhiju. Ljudi iz svih političkih stranaka su predusretljivi, topli. U nekim mestima gradonačelnici iz stranaka koje nisu monarhističke bili su nam najbolji domaćini. Ali, trebalo bi pitati predsednika Nikolića kakvi su njegovi stavovi. Ja mislim da je rešenje za dugoročnu vlast da bude premijer, kad njegov potencijalni drugi mandat predsednika istekne. Premijer može biti izabran više puta, ako pobeđuje na izborima. Kad sam Nikoliću, u šali, rekao za ovo rešenje, odgovorio je: „Interesantno.“
Da li Vam je na Zapadu ili Istoku bila predlagana obnova monarhije u Srbiji?
- Mnogi ljudi, pa i oni koji nisu monarhističkih ubeđenja, ustavnu parlamentarnu monarhiju vide kao dobro rešenje za Srbiju i napominju da će ona omogućiti novi, očajnički potreban pozitivan imidž za Srbiju. Nema zemlje koja je protiv, uključujući i Amerikance. Ali, to je stvar naše unutrašnje politike.
Da li političari u Vama i dalje vide konkurenta, mada Vi izbegavate svako izjašnjavanje o politici, čak i kada je reč o državnim i nacionalnim pitanjima? Da li je to ćutanje kontraproduktivno za monarhističku stvar ili je posledica političkih odnosa u Srbiji?
- Moguće je da me vide kao konkurenciju, pa čak i da postoji zavist zbog mojih mnogobrojnih međunarodnih veza i prijatelja. Takođe, postoji dilema šta da urade sa mnom i mojom porodicom, jer do sada ništa nije rešeno – naša ljudska prava se krše, mi i dalje živimo u oduzetim nekretninama. To pitanje se beskrajno dugo rešava i za vlast predstavlja tešku situaciju koju mora da reši na pravi način.
U čemu je problem kada je reč o statusu Kraljevskog doma?
- Za rešavanje ovog pitanja postoje primeri u Bugarskoj, Rumuniji, Crnoj Gori, koja je donela specijalni zakon. Mi smo sa Tadićevom i Dačićevom vladom razgovarali o novom zakonu sličnom crnogorskom. O tome je bilo reči i prošlog juna na sastanku sa ministrom pravosuđa. Plan je bio da se ide preko kancelarije predsednika vlade, ali je tu stalo. Mi ih podsećamo, ali oni kažu da čekamo, jer imaju puno posla – dolaze važni ljudi, dronovi…
Sa kojom ste vlašću od prvog dolaska u Srbiju 1991, posebno od definitivnog povratka 2001. godine, najlakše sarađivali?
- Sa Miloševićevim režimom nisam imao kontakte, samo sa DOS. Imao sam sreću što sam imao dobre odnose sa svakom vladom posle 2000. godine. Bilo je teških trenutaka i još ima mnogo toga da se reši, ide bolno sporo. Trenutno sam u pregovorima i nadam se da će nešto pozitivno proizaći iz njih. Dvorski kompleks je od istorijskog značaja, ima neprocenjiva umetnička dela, otvoren je za javnost. Pošto je i dalje konfiskovan, kao, uostalom, i sva druga imovina moje porodice, jedino pošteno bilo bi da se za održavanje i popravke brine država, sa odgovarajućim budžetom. Otvoreni smo za sve zahteve iz ministarstava i ambasada za gotovo svakodnevne posete. Ljudi vole da dolaze u obilaske Kraljevskog i Belog dvora, jer zaista uživaju u našem malom srpskom Versaju. Trudimo se da svim sredstvima održavamo kompleks u dobroj formi, ali to nije lako. Sadašnji premijer je ljubazan kad se sretnemo, ali možda vlada ne zna kako da reše našu situaciju. Mislim da nisu protiv porodice Karađorđević, ali da ne znaju kako da reše pitanje budžeta za održavanje Dvora i kako da čuvamo ovaj spomenik.
Da li je vlast profitirala od kraljevske sahrane na Oplencu prošle godine?
- Svi su profitirali – moja porodica i ljudi na vlast. To što je šef države omogućio da se vrate moj otac, pokojni kralj Petar – bio je znak poštovanja. Značajno je i to što su se „vratili“ i moja majka, baka i stric princ Andrej. To je okupilo celu porodicu, i sada svi oni počivaju mirno na Oplencu, kao što su želeli kralj Petar Prvi i kralj Aleksandar.
Da li je država ispunila sve svoje finansijske obaveze u tom pogledu?
- Upravo u petak prošle nedelje uplaćen je novac. Prethodno su bili izmireni računi u Londonu, grčka vlada je platila za moju majku, a sada je konačno plaćen prenos za mog oca i strica.
Kako ocenjujete odnose unutar Kraljevskog doma i da li ima „nezdravih“ ambicija među nekim njenim članovima?
- Imam dobre odnose sa većinom mojih rođaka, ali sam tužan zbog nekih pitanja. Svi članovi porodice su slobodni da dođu i mnogi su više puta boravili u oba dvora. Naravno, važno je da porodica bude ujedinjena i srećna.
Zbog čega jedino Vi od potomaka kraljice Marije niste podneli zahtev za njenu rehabilitaciju, koja je, kako se tvrdi, zakonski neophodna za vraćanje imovine Karađorđevićima, iako je samo knez Pavle bio osuđen i to pre rata zbog Trojnog pakta?
- Ja sam u punom procesu praćenja i čitanja svih beskrajnih vanrednih zahteva i birokratskih procedura. Postoje strašna kršenja ljudskih prava moje porodice i mene, koja treba rešiti. Ono što se dogodilo 1947. godine bilo je užasno, a još nije rešeno. Nedavno smo dobili pismo iz Komisije za restituciju, u kome kažu da je potrebna rehabilitacija za kraljeviće Tomislava, Andreja i za mene. Mislim da Komisija kupuje vreme.
Koliko je tačan utisak da kneginja Jelisaveta ima „povlašćen“ položaj kod aktuelne vlasti – najpre su u Srbiju vraćeni posmrtni ostaci njenog oca kneza Pavla, iako je „prenos“ krunisanih članova prve nasledne linije Kraljevskog doma bio izvestan, on je mimo protokola kralja Petra Prvog sahranjen u velikoj crkvi na Oplencu, a njoj je prvoj od Karađorđevića vraćena nekretnina na Dedinju?
- Ne znam za takve povlastice, već samo to da je slučaj princeze i njenog brata princa Aleksandra mnogo lakši i jednostavniji za rešavanje nego ostatka kraljevske porodice. Vrlo sam srećan što su se njen otac, majka i brat „vratili“ i što su sahranjeni na Oplencu. Dobro je i što su joj vila „Crnogorka“ i zemlja vraćeni. Mislim da ona nije problem za vladu, dok ja možda jesam, pa ne spavaju dobro.
Nisam odustao od svojih prava kralja
- Nikada nisam odustao od svojih prava, iako sam davne 1970, kada je moj otac kralj Petar preminuo, odlučio da ne koristim titulu kralja – ističe princ Aleksandar. Na pitanje da li i misli da je bila dobra odluka da se njegovi sinovi školuju i odrastaju van Srbije, odgovara da su prinčevi „Petar, Filip i Aleksandar često ovde i da su pomagali žrtvama strašnih poplava“.
Sef za Broza odmah otvorili
Da li je paradoks to što je imovinska rasprava koju su pokrenuli potomci Josipa Broza otvorila mogućnost da se uključe i Karađorđevići, potražujući svoju imovinu?
- Siguran sam da sva pitanja mogu biti rešena na vreme uz dobru volju. Ovo pitanje treba pažljivo ispitati i proceniti. Kada smo saznali za sef u Narodnoj banci, više puta sam zvanično tražio da se otvori, ali nisam dobio odgovor. Kad je to zatražio Joška Broz, odmah su otvorili sef. To je urađeno pre dve godine. Interesantno je da su unutra stvari članova porodice Karađorđević. Kada su u Švedskoj našli sef Romanovih, odlučeno je se ide na aukciju, kako da bi se izbegli sukobi i rasprave. Moja porodica je, na podsticaj supruga moje rođake princeze Lavinije Ostina Pričard-Levija, predložila Vladi Srbije da bi to i ovde bilo dobro rešenje, ali nisam dobio nikakav odgovor. Takvim rešenjem bi se sigurno izbegao sukob, kao što je izbegnut u slučaju sefa Romanovih