Сребреница – 25 година после

У животу међународне заједнице су се 12. јула ове године одиграли догађаји који су поново привукли пажњу многих медија. Опет се почело говорити о Балканском рату (1990-1995) и његовим незацељеним ранама.

На територији Републике Српске у градићу Сребреница, на гробљу Поточари, уз пратњу муслиманске молитве, организована је церемонија посвећена 25-годишњици такозваног покоља, који је наводно починила Војска Републике Српске. Обично се на оваква меморијална догађања окупе десетине хиљада људи. Тако су, на пример, 2005. године, поред хиљада Босанаца који су дошли из локалних градова, али и из других земаља, церемонији такође присуствовали босански политичари, представници суседних држава, као и представници САД, ОУН, ЕУ и НАТО пакта. Том догађају је по први пут присуствовала и делегација из Србије на челу са председником Борисом Тадићем.

Овај тужни догађај као тежак терет лежи на савести свих балканских народа, пре свега оних који нису својевремено нашли моралне и духовне снаге да не допусте злочин и тако не сеју смрт међу својим суседима. Никакав изговор не може послужити као оправдање онима који су убијали, силовали, спаљивали и обогаљивали невине људе. Одговорни за те и друге злочине против човечности, несумњиво, морају бити кажњени. И чини се да ће правда једнога дана ипак тријумфовати, јер нема ништа важније и вредније од људског живота, и никоме није дато право да га насилно одузима.

После драматичних догађаја од пре 25 година, међународна заједница је, уз свесрдну подршку НАТО, ОУН и САД, прогласила босанске Србе одговорним за «покољ», учинивши пре тога све како би их демонизовала у очима међународне заједнице. Међутим, ма колико суптилно радиле информационе технологије не би ли окривиле страну којој је унапред одређена улога кривца, потребно је имати за то и доказе. Међутим, са доказном базом ствари не стоје тако глатко како би то желели они који покушавају да окриве Србе.

Ове године се због епидемије корона вируса на меморијалном гробљу окупио знатно мањи број људи од уобичајеног. Земљи су били предати остаци девет жртава такозваног геноцида, чији је идентитет утврђен током задње године. Међутим, не опраштају се са жртвама рата само муслимани из Босне, већ и Срби сваке године сахрањују своје сународнике, а још хиљаде њих су покопани у масовним гробницама око Сребренице. Тако су на десетогодишњицу заузимања града Срби предали земљи тела 610 људи убијених од стране муслиманских бораца, који су до тада почивали у заједничкој гробници – једној од многих у околини града. После сахране ових жртава број српских гробова се приближио цифри од две хиљаде, а још око седам хиљада тела чека да буде идентификовано. Јер, ексхумацију чека 20 масовних гробница.

Хашки трибунал за бившу Југославију је у јануару 2007. године оквалификовао масакр у Сребреници као геноцид. А медији у Европи и САД су у огримним тиражима пласирали информацију како је српска војска убила осам хиљада муслимана, што је према њиховој интерпретацији представљало «највећи ратни злочин у Европи почињен од краја Другог светског рата наовамо». Мада, свима је познато како креатори историје по навици навелико користе фалсификовање броја жртава у оцени међуконфенсионалних и међуетничких сукоба.

И опет, да ли је било тако како пишу западни медији? Без обзира на то што је минулих четврт века о догађајима у Сребреници урађено веома много истраживања, написана велика количина текстова, праву истину о проистеклим догађајима међународна заједница не зна до данашњег дана.

Главни разлог непознавања ситуације је у томе што је током последњих деценија широко била распрострањена појава примене у пракси дискриминаторског приступа – као што су двојни стандарди, који су у пуној мери коришћени код оцене поступака балканских народа са територије бивше Југославије. То се, пре свега, односи на Србе, који су, како деведесетих година, тако и данас, демонизовани у очима светске јавности. Непосредно затим уследила је примена идентичних метода према Русији код оцене живота њеног народа и делатности руководства земље.

Политика двојних стандарда се и даље примењује приликом оцене различитих збивања, и то на основу процене колико користи доноси онима који врше оцену догађаја. Запад и његови савезници и даље користе тему «геноцида у Сребреници» како би остваривали притисак, како на Србе, тако и на било кога другог ко покуша да има сопствено мишљење о политичким догађајима у овом региону и у свету.

Да би схватили шта се догађало у Босни и на Балкану у то време, неопходно је присетити се извора међуконфенсионалног и међуетничког сукоба у Босни и Херцеговини. У тој су бившој југословенској републици после њеног распада разјашњавали своје односе три националне заједнице које тамо живе: босански муслимани (етнички Срби који су у време турског ропства прихватили ислам, дакле, реч муслиман се односи на конфесију, и због тога се пише малим словом – примедба преводиоца), босански Хрвати и босански Срби – сви они су покушавали да одбране своје националне интересе са оружјем у рукама.

Анализирајући околности тог времена, треба истаћи да је свака национална заједница имала свој однос према распаду СФРЈ и појави сепаратизма. Босански муслимани су инсистирали на изласку Босне и Херцеговине из састава Југославије, на образовању независне унитарне државе и ширењу ислама на целој територији Босне. Срби су се залагали за очување Југославије, но, у случају немогућности остваривања таквог циља, нису одустајали од «стварања сопствене државе». Хрвати су спроводили политику усмерену на стварање своје државе и припајања Хрватској, међутим, током сукоба америчке дипломате су их успеле да их убеде да ступе у коалицију са муслиманима и образују Муслиманско-хрватску федерацију (званичан назив – «Федерација Босне и Херцеговине») као противтежу Републици Српској коју су створили Срби.

Противуречја међу заједницама су се почетком деведесетих година претопиле у жестоку борбу за националне, етнички «чисте» територије. «Свака од сукобљених страна – истиче познати стручњак за Балкан Ј.Ј. Гускова – се надала да створи и заштити своју сопствену државу». Један од сигнала за почетак босанског рата представљало је признање Босне и Херцеговине од стране САД, ЕУ и Хрватске 7. априла 1992. године.

Босански муслимани су на челу са Алијом Изетбеговићем применили тактику која је раније испробана у Хрватској. Широм територије републике отпочели су напади на касарне и војску ЈНА, од које је тражена предаја оружја владиним снагама Босне и Херцеговине и напуштање територије земље. У сукоб су се активно умешале стране силе: широка коалиција, у коју су ушли САД, Турска, Саудијска Арабија, Иран, пружала је подршку босанским муслиманима. На страни босанске владине армије ратовало је хиљаде добровољаца из муслиманских земаља. Оружје за муслимане углавном је стизало преко Хрватске, иако је Резолуцијом СБ ОУН № 747 од 25. септембра 1991. године уведен ембарго на увоз оружја у БиХ. Хрватска је, задржавајући део оружја за себе, то јест узимајући од сваке испоруке и до 50% вредности, дала сагласност и омогућавала транзит за босанске муслимане. Босанске Хрвате, као и Хрватску у целини, подржавали су Немачка и САД. А на страни босанских Хрвата ратовале су јединице хрватске армије.

Босански Срби, за разлику од босанских муслимана и Хрвата, нису имали подршку са стране; против њих су се уротиле не само САД, него и Европска заједница и ОУН. На почетној етапи сукоба босанским Србима помоћ су пружале Србија и ЈНА, чију основу су сачињавали Срби који су у њој служили од самог почетка стварања Југославије. Међутим, та помоћ није могла гарантовати ефикасну заштиту националних интереса босанских Срба.

Наша земља (Русија – примедба преводиоца) је заузела пасивну позицију, често делећи мишљење Запада, иако је у јавности преовладавала симпатија према Србима. Руско руководство, међутим, није у то време (треба истаћи да је такво стање остало практично до данашњег дана) могло изабрати за коју страну ће се коначно определити. Код противника је по том питању ствар стајала боље. Зато се овде треба присетити изузетних речи председника Академије политичких наука, генерал-пуковника Леонида Ивашова, како он завиди методологији Американаца: «Они су 1904. године определили структуру света, а током 1919. године су закључили да постоји потреба за доминацију англосаксонаца у целом свету, и до данашњег дана ништа не мењају.»

Уз овакав распоред снага и услед заоштравања односа зараћених страна, резолуцијом СБ ОУН № 743 од 21. фебруара 1992. године је на територији земаља бивше Југославије била формирана Миротворачка Мисија Организације Уједињених Нација (United Nations Protection Force (UNPROFOR; Снаге Организације Уједињених Нација за заштиту, СОУНЗ), која је деловала у периоду између 1992–1995. године. Првобитни задатак Мисије је била контрола примирја између зараћених страна у Хрватској. После почетка борбених дејстава у Босни и Херцеговини, мандат Мисије је проширен и у њега је укључена заштита међународног аеродрома Сарајево (до јуна 1992.), а касније (од септембра 1992.) – заштита хуманитарних операција на целој територији Босне и Херцеговине.

У миротворачкој операцији ОУН у Босни и Херцеговини учествовао је и НАТО, који је успео да себе легализује као миротворачку структуру под окриљем ОУН. НАТО је деловао самостално и ван оквира контингента ОУН. Током операције алијанса је формирала и тестирала своју миротворачку концепцију, која је у себи објединила црте операција за подршку мира, за присиљавање на мир, али такође и црте операција са нескривеном агресијом. Треба истаћи да је легализација НАТО у оквиру миротворачких структура ОУН протицала током читавог периода оружаног сукоба и његовог такозваног регулисања. Водеће чланице алијансе, посебно САД, у промењеним околностима изазваним окончањем хладног рата улагале су велике напоре да докажу потребу очувања НАТО и покушавале да оправдају његову нову улогу.

Треба истаћи да је на преласку из 1993. у 1994. годину такозвана миротворачка делатност НАТО у Босни и Херцеговини прешла на потпуно нови ниво. Прикривајући се миротворачком фразеологијом и одлуком СБ ОУН, авијација алијансе је почела да извршава ваздушне ударе по једној од страна у сукобу – по босанским Србима. Тиме НАТО блок прераста из миротворца у учесника грађанског рата на Балкану.

Како је почео рат на Балкану све зараћене стране у Босни и Херцеговини су, по угледу на Хрватску, почеле да јачају своје војне активности. Град Сребреница, доминантно насељен муслиманским становништвом, претворен је у енклаву усред територије коју контролишу Срби. Српске јединице су 1992. године заузеле Сребреницу, али нешто касније су одреди муслимана на челу са Насером Орићем успели да избаце Србе из града и успоставе контролу над њим. Током година постојања краљевине Југославије, а потом и републике Југославије, током целокупне историје се око тог и других муслиманских градова формирао велики број српских насеља, села и заселака. То не треба да чуди, јер су на тој територији одвајкада живели Срби, поред тога, на само 20 километара одатле, са друге стране Дрине почињала је територија Србије.

Насер Орић и његови штићеници су отпочели своју жестоку и беспоштедну делатност на уништењу тих српских насеља, села и засеоке. За неколико година спалили су и разорили 156 села и засеока. Његови ратници нису штедели ни жене, ни децу, ни старце – људима су одсецали главе, набијали на колац, силовали. Укупно је од руку Орићевих бандита убијено 3262 Србина, од чега су само око 800 људи били ратни заробљеници, док су остали били цивилна лица. Па чак ни та бројка није коначна.

Муслимански бандити су се обично старали да своје нападе врше у време православних празника. Тако су на Ђурђевдан, 6. маја 1992. године, почели убијати и протеривати српске становнике из саме Сребренице. Поклали су српски део села Блечево. На Петровдан 12. јула 1992. године извршили су напад на села Загони, Сасе, Залаз, која су се налазила око Сребренице. У ноћи уочи Божића 1993. године напали су село Кравице. Спалили су 688 кућа, срушили цркву, убили 49 људи, 80 ранили. При том су нападачи убијали не само људе, него и све домаће животиње.

Из свог личног искуства, као човек који је служио у саставу миротворачких снага на територији бивше Југославије, могу заиста потврдити да су муслимански бандити уништавали српска села и имања најчешће у време православних празника. Сећам се дана када је истурени одред нашег Другог Украјинског миротворачког батаљона под командом пуковника Г.В. Тележенка, који се кретао путем од Сарајева ка Сплиту, зауставио да одмори у граду Фоча. Тамо смо били сведоци трагичне ситуације. Одред српске добровољачке милиције се враћао са борбеног задатка, који се састојао у уништењу одреда муслиманских бандита разбацаних у босанским селима у Подрињу. Уморни, окрвављени, тешко су се кретали, трудећи се да се што је пре могуће умију, пресвуку у чисту одећу и одморе. На наша питања о каквој се операцији радило, њихов командир је одговорио: «Био је то наш одговор за уништење суседног српског насеља, тамо је целокупно српско становништво, њих 39 људи, било заклано на Васкрс од стране муслимана, никога нису поштедели!»

У пролеће 1994. године имао сам прилику да лично посетим Сребреницу и Жепу, у чијој близини се налазила чета Првог украјинског миротворачког батаљона (заједно са командантом тог батаљона Владимиром Кацјубом сам похађао Академију оклопних снага Р.Ј. Малиновског). Штаб батаљона био је смештен у Сарајеву у касарнама Маршал Тито. По речима руководилаца батаљона и чете, ситуација у локалним општинама је била веома напета. Муслимански бандити су деловали у тесној спрези са сарајевским властима, провоцирајући Србе да узврате. Делови Двадесет осме дивизије Армије БиХ под командом Насера Орића смештених у Сребреници су редовно нападали српска села уништавајући њихово становништво. На местима где су била та села после деловања главосече Орића остајале су само братске српске гробнице. Као последица, после узвратног деловања српских јединица током 1993. године, практично су уништене јединице Двадесет осме дивизије. И тада се у процес примиривања страна умешало руководство ОУН.

Током јуна 1993. године донета је Резолуција СБ ОУН № 836, која је дозвољавала примену војно-ваздушних снага за подршку извршења мисије миротворачких снага ОУН и за обезбеђење такозваних „заштићених зона“, раније успостављених (Резолуција СБ ОУН № 824 од 6 маја 1993. г.). Заштићеним зонама «слободним од оружане борбе и сваке непријатељске делатности» били су проглашени градови Сарајево, Бихаћ, Горажде, Жепа, Сребреница, Тузла. Снагама ОУН за очување мира било је наређено да «онемогућавају нападе на заштићене зоне, да прате прекид ватре, да помажу приликом повлачења војних или полувојних формација које нису формације владе Републике Босне и Херцеговине…». На том списку се није налазила Двадесет осма независна дивизија Подриње, пошто се радило о формацији која је званично улазила у састав Армије Републике Босне и Херцеговине, и била је одговорна за војне операције унутар енклаве Сребреница. На границама муслиманске енклаве Горажде, која се налазила недалеко од Сребренице, простирала се зона одговорности Осамдесет прве независне дивизије Подриње, у коју је у мају 1994. године ушао истурени одред нашег батаљона заједно са миротворачким британским батаљоном пука Херцога Валентајна у циљу спречавања хуманитарне катастрофе у енклави и деблокирања града од српских оружаних формација.

Треба истаћи да је руководство Мисије практично на силу натерало Србе да потпишу споразум о демилитаризацији зоне Сребреница, после чега је Двадесет осма Подрињска дивизија наставила да увећава своје снаге у енклави. У јесен 1994. године њени борци су предузели изненадну офанзиву на српке позиције која је одлучно била одбијена. Почетком 1995. године, заједно са Хрватима, су поново спровели заједничка борбена дејства против српских јединица, а неколико месеци касније, казнени одреди Орића извршили су упад у српско село Вишњица. После тога команда босанских Срба је донела коначну одлуку о уништењу опасне енклаве, без обзира на то што је она улазила у списак такозваних «заштићених зона».

Неопходно је истаћи да су све офанзивне операције Срба у тој енклави спроведене почетком маја 1995. године, после операције «Бљесак» спроведене од стране Хрватске државе. Био сам очевидац те операције. У то време сам служио у штабу Сектора «Север» мултинационалних снага ОУН као заменик начелника оперативног одељења штаба Сектора, па сам по природи свог положаја морао бити добро упознат са околностима не само у нашој, него и у суседним секторима Мисије. Јединице миротворачких батаљона нашег Сектора – Украјинског Другог, Данског, Пољског и Јорданског Другог – размештане су као и у зонама одговорности других миротворачких батаљона – дуж линије додира сукобљених страна. Наш положај налазио се између ратних положаја српске и хрватске војске са стране Хрватске, и српских и муслиманских јединица са стране енклаве Бихаћ у Републици Босни и Херцеговини.
Карта Сектора «Север» миротворачких снага ОУН лоцираних на територији Републике Српске Крајине. На југу је територија муслиманске енклаве Бихаћ успостављене у Босни и Херцеговини.

Аутор у штабу Сектора «Север» са пољским миротворцима.

Као последица крваве операције «Бљесак», коју је спровела армија Хрватске под руководством америчких инструктора и саветника, била је уништена Западна Славонија, која је улазила у састав Републике Српске Крајине (РСК). Операција је почела у зору 1. маја наношењем авијацијских и артиљеријских удара од стране армије Хрватске, пре свега по терену на коме се налазила тешка техника Оружаних снага РСК. У целом свету се у том тренутку празновао Међународни празник рада, и светска јавност није имала појма о трагедији која се одигравала у срцу Европе. У периоду од 1. до 3. маја 1995. године хрватска армија је савладала отпор Срба, заузела Западну Славонију и ликвидирала ту енклаву.

Хрватске власти до 5. маја нису дозвољавале представницима међународних и хуманитарних организација да посете територију где су вођене борбе са крајишким Србима, поред осталог и градове Окучани и Пакрац. Био је забрањен пролаз чак и Специјалном представнику Генералног секретара ОУН Јасушију Акашију, који је намеравао да дође у Дарувар ради организовања евакуације српских избеглица. Током ове забране били су уклоњени сви трагови борби у западној Славонији: склоњени су лешеви, крв на путевима опрана, спаљене зграде су срушене и уклоњене. Када је међународним стручњацима коначно допуштено да уђу у зону операције коју је спровела хрватска армија, видели су само слику делимично порушених кућа у српским селима. Људске жртве напада у местима сукоба, као и међу локалним становништвом, нису нађене.

Сектор «Запад» миротворачких снага ОУН, које су се налазиле на територији Западне Славоније Републике Српске Крајине, која је била уништена за време операције «Бљесак».

Руска Федерација је тада инсистирала на хитном одржавању седнице Савета Безбедности ОУН. Чланови СБ били су упознати са догађајима у Западној Славонији, међутим, никаква резолуција није била припремљена, иако је СБ саслушао саопштења у којима се осуђују ратна дејства која су довела до људских жртава и прогона српског становништва. Тек је 17. маја уследила смушена реакција светске заједнице, па је СБ ОУН ипак прихватио Резолуцију – № 994, која позива обе стране на сарадњу са миротворачким снагама и на повлачење војске на линију разграничења. Хрватска реално ништа није урадила поводом ове резолуције.

Треба рећи нешто и о деловању самих миротвораца у поменутој ситуацији. Тако, током напада хрватских оружаних снага на Западну Славонију три миротворачка батаљона лоцирана на тој територији – Трећи Јордански, Непалски и Аргентински – уопште нису спречавали хрватску армију у време офанзиве на енклаве. После спроведене операције, влада Републике Српске Крајине је образовала специјалну комисију која је требало да утврди одговорност за губитак Западне Славоније. Међутим, закључци те комисије су остали потпуно непознати за ширу јавност. Крајишки Срби су оптужили миротворачке мисије UNPROFOR (УМПРОФОР – СООНО) за садејство са хрватском страном. Тако је, према тврдњи крајишке владе, Јордански батаљон предао Хрватима део свог наоружања, а Аргентински батаљон је отворено сарађивао са хрватским јединицама. Једино су поступци Непалског батаљона названи коректним.

Стога, ако говоримо о каснијем деловању Срба у сребреничкој енклави, морамо узети у обзир какво је расположење преовладало у њиховим редовима после пада Републике Српске Крајине. Тада постаје јасније зашто је 6. јула 1995. године Дрински корпус босанских Срба под руководством генерала Младића почео масовну офанзиву на «заштићену зону», па је после пет дана борби Сребреница у потпуности пала у њихове руке. Холандски батаљон, размештен унутар енклаве, није пружао никакав отпор. Западна штампа је, као и увек, правдала своје миротворце. У стилу, они нису имали «ни оклопну технику, ни артиљерију, ни подршку из ваздуха».
Зоне везе заједничког командовања миротворачке Мисије UNPROFOR.

Што се тиче артиљерије, ње заиста није било, међутим, били су ту оклопни транспортери и пешадијска борбена возила. Миротворачки батаљони земаља НАТО пакта су имали у наоружању оклопне транспортере М-113, пешадијска борбена возила «Бредли», «Мардер», као и њихове модификације. Скоро сва та возила имала су топове калибра 20 мм, митраљезе крупног калибра 12,7 мм, обичне митраљезе, 40 мм-тарске минобацаче, итд. Наоружања је било довољно, само није било воље да се изврши свој миротворачки дуг, као ни смелости и одлучности у командовању.

После разарања Западне Славоније од стране Хрвата, дошао је ред на Источну Славонију, Барању и Западни Срем, на чијој територији се налазио Сектор миротворачких снага ОУН «Исток» и где је био лоциран Руски Први и Белгијски батаљон. Команда Сектора је јасно одбила да пропусти хрватску армију кроз своје борбене редове, као што су то раније учинили остали миротворци у другим секторима. Командир Сектора, руски генерал Александар Перељакин, није допустио да цивилно становништво буде уништено. Он је одлучно одговорио да ће миротворци, уколико Хрвати крену на Сектор под његовом контролом, штитити своју зону одговорности, како је то прописано у документима ОУН . Због таквог става хрватска војска се није усудила да изврши напад, па су тако избегнуте жртве, поред осталог, и међу цивилним становништвом.

Карта Сектора «Исток», који је био лоциран на територији Источне Славоније, Барање и Западног Срема.

Нешто касније, 12. новембра 1995. године, између мисије ОУН и хрватског руководства био је потписан Основни споразум за Источну Славонију, Барању и Западни Срем, који је предвиђао мирну реинтеграцију тог краја у састав Републике Хрватске. Тај остатак РСК је функционисао као аутономија под управом ОУН, све до почетка 1998. Године, када је извршена мирна реинтеграција те територије у састав Хрватске.

И на крају, о одсуству помоћи из ваздуха. Ни та чињеница није тачна. Холандски миротворци су у Сребреници имали подршку авијације. Два НАТО авиона су нанела удар по српским тенковима у покрету, али летови су прекинути пошто је српска страна запретила да ће према миротворцима применити одговарајуће мере. Што се тиче деловања генерала Младића у граду који је заузео, треба рећи да је поступио апсолутно витешки. Генерал се обратио локалним становницима речима које нашироко цитирају различити извори: «Све који желе да оду, одвешћемо, велике и мале, младе и старе. Не плашите се… Нико вам неће наудити.» Како је обећао, тако је и урадио. Босански Срби су се понели достојно и правично према муслиманима у овој енклави. Повратили су земљу која је вековима припадала Србима, успоставили су правичност, па су после заузимања града организовали читаву операцију како би превезли муслимане из Сребренице у Тузлу аутобусима. Укупно је било пребачено 35 632 људи. Управо та бројка је константована од стране Међународне здравствене организације и самих босанских власти. Ту исту бројку је пренео и Међународни комитет Црвеног Крста, истакавши при том да је око 3 хиљаде мушкараца покушало да изађе из Сребренице без породица.

Западна штампа је за то време грозничаво писала како је «одмах по уласку Срба у Сребреницу почео страшни покољ који је трајао десет дана, и преко 8 хиљада муслимана су постале његове жртве: «Лешеви су лежали на улицама… Касније су их уз помоћ булдожера закопали у око 80 масовних гробница.»» Такве информације су постале прве ласте у низу измишљених «чињеница», или како би сада рекли – «фејкова», у тадашњем жаришту још једног информационог рата – Балканског.

У стварности, уочи заузимања Сребренице је дошло до сукоба између две групе муслиманских бораца, како указују сведоци догађаја који су се тада одиграли – и холандски војници, и британски посматрачи. Дошло је до сукоба између оних који су желели да напусте град пре доласка Срба и оних који су одлучили да га бране. О томе су писали многи часописи на Западу после догађаја у Сребреници, међутим, из неког разлога те се околности прећуткују. Према мишљењу тих часописа, више стотина муслимана је погинуло у овим сукобима, а још неколико стотина у борбама током одбране града. То са своје стране појашњава зашто међу пострадалима није било жена, стараца и деце.

«Просто је немогуће да представим како су Срби убили 7-8 хиљада људи, просто је немогуће!» – тврдио је сведок догађаја, ратни новинар ББЦ Џонатан Рупер. Он је иступао против званичне тачке гледишта коју су наметали НАТО и САД. Новинар је објаснио: «Ако узмете у обзир да је указани број људи извезен из Сребренице (35 632 људи – прим.прев.), онда би убиство 7 300 људи значило да је у граду живело 46 хиљада становника, међутим, то не одговара истини!» Ту чињеницу је потврдила и Патриша Волд, једна од судија Хашког трибунала, која је указала да из званичних статистичких извора, у том смислу и америчких, проистиче да је у Сребреници живело 37 хиљада становника, што значи да број погинулих који се наводи, не одговара стварности.

На чињеницу да мишљење трибунала о догађајима у Сребреници није поткрепљено никаквим фактима указао је Мајкл Мандел, професор међународног права у Јоркском универзитету у Торонту, који је писао: «Прича о томе да су босански Срби убили 7 до 8 хиљада људи није потврђена доказима.» Мандел је навео конкретне цифре: трибунал је потврдио ексхумацију 2 082 тела, ти људи су, сагласно документима, погинули у борбама између снага босанских Срба и Двадесет осме муслиманске дивизије. Солидна међународна група научника по питању истраживања догађаја у Сребреници, на челу са професором универзитета у Пенсилванији Едом Херманом, које никако не можемо убројати међу симпатизере српског народа, такође је изразила велику сумњу у званичну верзију догађаја.

Чланови комисије су сматрали да, за разлику од војних акција хрватских снага против Срба у зони заштићеној од стране јединица ОУН – Западној Славонији и Републици Српској Крајини, акција спроведених уз прећутну сагласност САД – заузимање Сребренице од стране армије босанских Срба је био само одговор на војне провокације муслимана. И док су хрватске операције «Олуја» и «Бљесак» биле усмерене пре свега против цивилног становништва пострадалих региона, босански Срби су са муслиманима, становништвом те енклаве, поступили цивилизовано и хумано. Што се тиче видео кадрова приказаних у Хашком трибуналу, на којима «српски паравојни одред стреља шест муслимана, то не потврђује да су Срби после заузимања Сребренице убили више од 7 хиљада људи.»

Поставља се питање одакле се појавила цифра од 7-8 хиљада жртава? Та бројка се поклапа са бројем Срба који су према попису из 1991. године живели у општини. Укупно их је било 8 315. Треба узети у обзир да су током три прве године рата на Балкану, када су у околини Сребренице Насер Орић и његови бандити починили гомилу зверстава убијајући локалне Србе у граду и око њега, жртве тих злочина сахрањиване у масовним гробницама. Сам Орић се хвалисао својим зверствима почињеним у српским селима у околини Сребренице, па се чак није устручавао да показује фотографије и видео снимке са места злочина, о чему сведочи дописник часописа – кореспондент «Вашингтон Поста» Џон Помфреј и новинар «Торонто Сана» Бил Шилер. Шилер је тада у својој репортажи написао да је «Орић – најкрвожеднији убица… Све те снимке ми је он сам показивао док смо седели у његовој кући јануара 1994. године. Ја сам са ужасом гледао шокантне видео кадрове тога што је Орић називао «најбољим хитовима Насера Орића». Ја сам на тим снимцима видео мноштво лешева, спаљене куће, одсечене главе, људе како беже».

Бивши командант УНПРОФОР-а, генерал Филип Морион, говорио је да је Насер Орић «поштовао инструкције добијене од Председништва босанске власти у Сарајеву». Ту информацију потврдио је и генерал Сефер Халиловић, командант оружаних снага Босне и Херцеговине.

Чињенице које је изнела Међународна група за истрагу догађаја у Сребреници упорно сведоче о томе да су српска села око града током првих година рата била или потпуно уништена, или остала без становника, које су одреди Насера Орића натерали да се спасавају бекством. Није било дана када муслимани не би спалили неко српско село или имање у околини Сребренице. Довољно је сетити се само неких назива насеља: Братунац, Сикирићи, Коњевић Поље, Глогова, Залажје, Факовићи, Лозница, Ордићи, Биљача, Црни Врх, Милићи, Каменица и Кравица (где су муслимани починили покољ за Божић).

Џоан Филипс, репортер лондонског «Југословенског журнала», је у својим публикацијама указивала како је због напада одреда Орића само до 3. марта 1993. године било убијено око 1 200 Срба и још око 3 хиљаде рањено. «У овом тренутку – писала је она – у Сребреничкој општини практично више нема Срба. Од њих 11 500, колико је живело у Братунцу, више од 6 хиљада је било принуђено да напусти своје домове. 24 села у тој општини су сравњена са земљом до темеља. Последње велико село у околини Братунца и Скелана нападнуто је и уништено за Божић, 7. јануара 1993. године».

ОУН је током 1993. године предочила ове и друге доказе Хашком трибуналу, међутим, до 2002. године трибунал се није потрудио да смести Насера Орића иза решетака. У вези с тим је Ђорђе Богданић, један од десет чланова Међународне групе за истраживање догађаја у Сребреници, изјавио: «Систематско уништавање српских цивила у областима западно од Дрине, очигледно, још нису успели класификовати као геноцид и злочин против човечности, што говори о принципу двојних стандарда које спроводи Хашки трибунал.»

Када тело лежи у земљи неколико година, касније је доста тешко одредити где почивају муслимани, а где Срби. Тако се намеће закључак да су у укупан број лица за које се сматра да су погинули у Сребреници, а који превазилази цифру од осам хиљада, урачунати не само стварно убијени у борбама за град босански војници и мушкарци, а њих је било око две хиљаде, него исто тако и погинули српски становници, чија су тела била извлачена из масовних гробница, које су се налазиле углавном на местима спаљених српских села и имања. Различитим комисијама које су радиле у Сребреници сва та тела била су представљена као тела босанских муслимана убијених од стране Срба.

Чак и сада, двадесет година касније, стара информациона лаж о наводним злочинима српских војника помаже заинтересованим снагама да увере светску јавност да су за распиривање рата на Балкану и злочине у њему криви само Срби. Највероватније је да су такву информационо-пропагандну комбинацију смислили и понудили босанским властима њихови амерички саветници – велики познаваоци и стручњаци за организацију догађаје сличне врсте.

Дакле, ради чега је била исфабрикована тако озбиљна мистификација, која тврди да је српска страна организовала покољ босанских муслимана са великим бројем жртава?

Да би се боље одговорило на ово питање потребно је навести још неке чињенице. Тако је, например, британски војни аналитичар Тим Рипли писао да су приликом заузимања Сребренице (од стране Срба – прим. прев.) холандски војници гледали како су босанске муслиманске јединице бежале из града, трчећи мимо њиховог осматрачког пункта са потпуно новим врстама противтенковског наоружања. Други стручњак, Карлос Мартинос Бранко, приметио је да муслиманске снаге против Срба нису користиле, премда су имале и разлога и могућности да то ураде, своју тешку артиљерију која се налазила на складиштима под контролом ОУН. Јер, у том случају би војни отпор босанских муслимана ставио под питање њихов имиџ жртве, који су муслимани упорно желели да одрже.

На тај начин постаје очигледан истински циљ лидера у Сарајеву – изазвати интервенцију НАТО пакта против Срба. Ради достизања тог циља њима је било потребно да испровоцирају напад Срба на демилитаризовану зону и жртвују Сребреницу. Такву тачку гледишта изнео је и руководилац Странке демократске акције (СДА) Ибран Мустафић. Он је говорио: «Сценарио о предаји града био је на одговарајући начин припремљен. На жалост, у те планове било је умешано и Председништво и војна команда Босне. Они су и издали наредбу о нападу на Србе из демилитаризоване зоне.» Тешко је не сагласити се са оваквим објашњењем, јер ратови се воде не само на бојном пољу, него и на свим «фронтовима» људске делатности.

Ево још једне потврде таквог сценарија. Према одређеним подацима, руководство Босне и Херцеговине је још 1993. године разматрало провоцирање српског упада и масовних убистава муслиманског становништва. Ево шта је рекао Хакија Мехољић, који је за време рата био начелник полиције у Сребреници, у интервјуу босанским часописима «Дани» (1998. године) и «Валтер» (2002 године) о посети Сарајеву руководства енклаве Сребреница, крајем септембра 1993. године:

«Пребацили су нас на Сарајевски аеродром са девет хеликоптера. После смо у оклопним транспортерима УНПРОФОР-а довезени у хотел «Холидеј ин». Тамо нас је сачекао председник Алија Изетбеговић. Почео је тако рећи одмах да нам говори нешто што нас је оставило без текста: «Клинтон ми је рекао да уколико четници уђу у било који град и убију 5 хиљада муслимана – доћи ће до војне интервенције НАТО пакта». Наша делегација је експлодирала од огорчења. Ја сам рекао: «Господине председниче, какав човек може наредити да 5 хиљада муслимана крене на клање!?» Изетбеговић је покушавао да нас наговори, али ми смо му одговорили: «Уколико желите да нас поставите пред свршен чин, тада нас нисте ни требали звати…»».

Прошло је четврт века од окончања Трећег Балканског рата, међутим, међународна заједница још увек покушава да делује у региону користећи политику двојних стандарда. У међувремену је врућа фаза Балканског рата прешла у латентну и информациону фазу. Још увек се примењује иста тактика Запада и НАТО пакта, који су против Срба користили методе «присиле на послушност» и њихове «демонизације». Иако већ сви схватају да је трагедију у Босни и Херцеговини и Хрватској немогуће посматрати посебно као српску, муслиманску или хрватску. Она је општа човечанска.

За све људе добре воље, а поготово за родбину жртава геноцида остаје нада да ће судска правда можда некад стићи макар једног иницијатора убистава и злочина у Сребреници – бригадног генерала, команданта Двадесет осме дивизије Армије Босне и Херцеговине Насера Орића, који је још једном избегао правди 2018. године.

Први покушај да се позове на одговорност «за жесток однос према цивилним лицима и војним заробљеницима» се десио почетком двехиљадитих година, том приликом је провео целе две године иза решетака. Међутим касније је Хашки трибунал, чија је пристрасност одавно позната, ослободио тог џелата и убицу. Судије су руководиле принципом: «За све треба да сносе одговорност Срби!» У новембру исте године Орића је оправдао и Апелациони суд Босне и Херцеговине, где је саслушаван због мучења, малтретирања и убистава три српска ратна заробљеника. После притиска на сведоке, застрашивања и неочекиване погибије очевидаца, Насер Орић је био ослобођен оптужби.

Током недавног дешавања, на којем је Орић присуствовао као почасни гост, тај бандит је, уз френетични аплауз који се простирао салом, изјавио да се на нови рат неће дуго чекати, и да ће он почети «брже него што ми то очекујемо». Надамо се да речи овог зликовца неће бити пророчанске, мада он вероватно зна о чему прича. Стога, сви они који искривљују истину, оправдавају убице и проглашавају злочинце жртвама геноцида, сви политичари, посебно они који доносе судбоносне одлуке за свет, треба да знају да је Балкан – буре барута Европе које је у двадесетом веку својим детонацијама изазвало два светска рата.

Владимир Азаров

Аутор је члан Удружења књижевника Русије,
професор МДУТУ К.Г.Разумовског,
ветеран локалних ратова и ратних сукоба