Govor koji se pamti
DIRLJIV TRAG IZ SRPSKE ISTORIJE: Evo šta je kralj Petar poručio vojnicima pred Kolubarsku bitku!
Društvo20:15, 05.12.2014.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala

Foto: Wikipedia
Agonija je trajala dva meseca… u blatu, po mrazu, snegu i kiši… stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom… bez sna i odmora… Kolubara 1914. godine… Ova dirljiva priča desila se upravo tada.

Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Austrougari su stigli do Kolubare, na bečkom drvoru već se slavila pobeda, a svetski mediji javljali su o propasti Srbije.

A onda je pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba svoja sina sišao u rov. Zabeleženo je da je ovo govor koji je održao iscrpljenoj i umornoj vojsci:

„Deco moja!

Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!

Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!

Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.

Ostali, napred!”

Reči narodnog „kralja Pere” odzvanjale su mnogo šire od blatnjavog rova. I, kao u bajci, učinile su nemoguće!

Preporođeni vojnici, odmoreni u skladu sa brilijantnim planom generala Mišića, nezaustavljivo su jurnuli na neprijatelja i potisnuli ga donoseći Srbiji pobedu o kojoj se i danas priča u vojnim školama širom sveta.
Nemačke novine su posle Kolubarske bitke pisale:
„Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.”
(Dnevno/RTS)

Princ Aleksandar Karađorđević o razlozima za neučestvovanje u obeležavanju 100. godišnjice Velikog rata u Srbiji i odnosima sa vlašću
Izvor : DANAS

Razočaran sam nedostatkom poštovanja za moje pretke, ne šalju mi ni pozivnice Postoje strašna kršenja ljudskih prava moje porodice i mene, koja treba rešiti To što smo dobili spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom pre nego što su spomenike dobili vladari naše krvi je vrlo interesantno, ali i tužno
Autor: R. D.
Ova godina bila je veoma važna zbog naše istorije, ali sam konstatovao da u Srbiji nije bilo mnogo prilika da se vidi šta su moji preci – kraljevi Petar Prvi Oslobodilac i Aleksandar Prvi Ujedinitelj radili pre 100 godina, iako su veoma važni ljudi za našu istoriju.
Moj deda je bio vrhovni komandant srpske vojske. Ni na izložbi „Srbija 1914“ u Istorijskom muzeju nisam video njegovo ime. Razočaran sam zbog tog nedostatka priznanja. Skoro svaki član Karađorđeve dinastije lično je učestvovao u Velikom ratu i svaki od potomaka vrhovnog vožda je deo ikonostasa našeg nacionalnog bića i naše istorijske svesti – ističe princ Aleksandar Karađorđević. U razgovoru za Danas on govori o obeležavanju 100. godišnjice početka Prvog svetskog rata u Srbiji, odnosima sa aktuelnom vlašću, položaju i prilikama u Kraljevskom domu, čiji je starešina.
Da li je Srbija na pravi i dostojan način obeležila balkanske ratove i početak Prvog svetskog rata, koji je zvanično počeo austrougarskim bombardovanjem Beograda?
- Moglo je više da se uradi, ideje su postojale duže vremena, ali su se po pravilu ostvarivale u poslednjem trenutku. Bilo je delova istorije koji su nedostajali, a nedostajalo je i više medijske pokrivenosti i priznanja za ono o čemu govorite. Nažalost, mnogim ljudima nije u interesu da zna naša prava istorija, drže se njene pročišćene verzije.
Zbog čega niste bili viđeni na svečanostima kojima je u Srbiji obeležena 100. godišnjica početka Velikog rata i čuvenih bitaka?
- Nisam dobio poziv. Čak ni za obeležavanje bitke na Ceru, što je tužno, zato što mnogi naši ljudi poštuju ono što je moj deda uradio. Nisam mogao da položim venac. Žalio sam se vlastima, ali nije bilo efekta. Drugi slučaj bilo je obeležavanje 80 godina od atentata na kralja Aleksandra u Marseju. Francuzi su bili vrlo korektni. Kad su konstatovali da nisam u delegaciji Srbije, organizovali su naš dolazak, na aerodromu nas je dočekao predstavnik francuske vlade. Francuska vlada je socijalistička, ali ima veliko poštovanje prema mojoj porodici.
Šta kažete za predloge gradskih zvaničnika da se u Beogradu podignu spomenici kraljevima Petru Prvom i Aleksandru. Da li su Vas konsultovali u vezi sa tim?
- Čuo sam to prošle nedelje iz Skupštine grada. Ja u potpunosti podržavam i podstičem podizanje spomenika kralju Petru Prvom i kralju Aleksandru. Krajnje je vreme. U Parizu postoji spektakularan spomenik dvojici kraljeva, bio bih oduševljen i veoma ponosan ako bi takav veličanstven spomenik postojao na nekoj lepoj lokaciji u Beogradu. Mislim da ne treba da budu na kraju sveta. To što smo dobili spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom pre nego što su spomenike dobili vladari naše krvi je vrlo interesantno, ali i tužno. Mislim da bi svoje ulice u Beogradu uskoro trebalo da dobiju i moj deda i moj otac.
Zbog čega niste bili na osveštanju spomenika caru Nikolaju i kakve su Vaše veze i kontakti sa Rusijom?
- Lep spomenik. Ne sećam se da sam bio pozvan, a u svakom slučaju to je bilo u poslednjem trenutku i imao sam znatno ranije prihvaćene obaveze u inostranstvu. Imam dobre veze sa Rusijom i uvek ću se sećati fenomenalnog i nezaboravnog ručka na kom smo moja supruga i ja bili u Kremlju kao gosti predsednika Vladimira Putina, premijera Dmitrija Medvedeva, ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i ruskog patrijarha.
Kako objašnjavate to što ocena ličnosti, državničke, vojne i spoljne politike kralja Aleksandra, ni posle 80 godina od ubistva u Marseju nije izašla iz klišea koji su o njemu, kako tvrde istoričari, stvorili „komunisti i politički protivnici“?
- Postoje pojedinci koji se još osećaju neprijatno kada je u pitanju naša necenzurisana istorija, ali sam siguran da će sa više otvorenosti i vremenom stvari postati jasnije i mnogo otvorenije. Želim da napomenem da kad sam došao da živim u Dvorskom kompleksu, zadržao sam sve simbole prošlosti, a postoje mnogi koji se odnose na našu komunističku prošlost. Samo diktatori čiste istoriju.
Da li je takav odnos prema kralju Aleksandru, posebno u Srbiji, cena njegovog forsiranja jugoslovenske ideje?
- To je bio dogovor sa svima posle Versajskog sporazuma, a bilo je i pritisaka sa Zapada. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevina Jugoslavija bila je rešenje za to vreme, bez kog bismo imali još jedan rat. Etnička mapa bivše Jugoslavije bila je kao „leopardova koža, koja je pokazivala izuzetnu raznolikost. Sada je ta mapa svuda, osim u Srbiji etnički vrlo čista, posebno u Hrvatskoj i Bosni. To što se dogodilo sa životima ljudi, njihovim domovima i imovinom, bilo je zaista šokantno. To je bilo potpuno ludilo. Kad smo došli pre 13 godina, imali smo više od 500.000 siromašnih izbeglica. Moramo da znamo šta se dogodilo u prošlosti, da ne bi ponavljali takve situacije u budućnosti. Naša obaveza je da poštujemo sve religije i svako etničko poreklo, što podržavaju i patrijarh, velikodostojnici drugih verskih zajednica, političari koji se zalažu za ljudska prava i dijalog. Sada stojimo pred vratima Evropske unije i pokazujemo da poštujemo sve, bez obzira na etničko poreklo ili veroispovest.
Profesor Oliver Antić je prilikom prenosa posmrtnih ostataka Vašeg oca rekao da „predsednik Nikolić priprema teren za monarhiju i da je sada neka vrsta „zamene za kralja“. Kako ocenjujete Nikolićev rad kao „kraljevske zamene“ i da li se Srbija i uopšte makla u pravcu obnove monarhije?
- Moj stav je da bi našoj zemlji ustavna parlamentarna monarhija dobro poslužila, za šta ima mnogo primera širom sveta. Naši političari bi imali jedan položaj manje oko koga bi se borili, a za koji se pokazalo da stvara političke sukobe. Ali, problem je što mnogi ne razumeju šta znači ustavna parlamentarna monarhija, zato što je bilo mnogo propagande protiv nje. Monarh nije član političke stranke, ne bavi se dnevnom politikom – on je simbol jedinstva, stabilnosti i kontinuiteta. Putujući po Srbiji video sam da ima mnogo interesovanja za monarhiju. Ljudi iz svih političkih stranaka su predusretljivi, topli. U nekim mestima gradonačelnici iz stranaka koje nisu monarhističke bili su nam najbolji domaćini. Ali, trebalo bi pitati predsednika Nikolića kakvi su njegovi stavovi. Ja mislim da je rešenje za dugoročnu vlast da bude premijer, kad njegov potencijalni drugi mandat predsednika istekne. Premijer može biti izabran više puta, ako pobeđuje na izborima. Kad sam Nikoliću, u šali, rekao za ovo rešenje, odgovorio je: „Interesantno.“
Da li Vam je na Zapadu ili Istoku bila predlagana obnova monarhije u Srbiji?
- Mnogi ljudi, pa i oni koji nisu monarhističkih ubeđenja, ustavnu parlamentarnu monarhiju vide kao dobro rešenje za Srbiju i napominju da će ona omogućiti novi, očajnički potreban pozitivan imidž za Srbiju. Nema zemlje koja je protiv, uključujući i Amerikance. Ali, to je stvar naše unutrašnje politike.
Da li političari u Vama i dalje vide konkurenta, mada Vi izbegavate svako izjašnjavanje o politici, čak i kada je reč o državnim i nacionalnim pitanjima? Da li je to ćutanje kontraproduktivno za monarhističku stvar ili je posledica političkih odnosa u Srbiji?
- Moguće je da me vide kao konkurenciju, pa čak i da postoji zavist zbog mojih mnogobrojnih međunarodnih veza i prijatelja. Takođe, postoji dilema šta da urade sa mnom i mojom porodicom, jer do sada ništa nije rešeno – naša ljudska prava se krše, mi i dalje živimo u oduzetim nekretninama. To pitanje se beskrajno dugo rešava i za vlast predstavlja tešku situaciju koju mora da reši na pravi način.
U čemu je problem kada je reč o statusu Kraljevskog doma?
- Za rešavanje ovog pitanja postoje primeri u Bugarskoj, Rumuniji, Crnoj Gori, koja je donela specijalni zakon. Mi smo sa Tadićevom i Dačićevom vladom razgovarali o novom zakonu sličnom crnogorskom. O tome je bilo reči i prošlog juna na sastanku sa ministrom pravosuđa. Plan je bio da se ide preko kancelarije predsednika vlade, ali je tu stalo. Mi ih podsećamo, ali oni kažu da čekamo, jer imaju puno posla – dolaze važni ljudi, dronovi…
Sa kojom ste vlašću od prvog dolaska u Srbiju 1991, posebno od definitivnog povratka 2001. godine, najlakše sarađivali?
- Sa Miloševićevim režimom nisam imao kontakte, samo sa DOS. Imao sam sreću što sam imao dobre odnose sa svakom vladom posle 2000. godine. Bilo je teških trenutaka i još ima mnogo toga da se reši, ide bolno sporo. Trenutno sam u pregovorima i nadam se da će nešto pozitivno proizaći iz njih. Dvorski kompleks je od istorijskog značaja, ima neprocenjiva umetnička dela, otvoren je za javnost. Pošto je i dalje konfiskovan, kao, uostalom, i sva druga imovina moje porodice, jedino pošteno bilo bi da se za održavanje i popravke brine država, sa odgovarajućim budžetom. Otvoreni smo za sve zahteve iz ministarstava i ambasada za gotovo svakodnevne posete. Ljudi vole da dolaze u obilaske Kraljevskog i Belog dvora, jer zaista uživaju u našem malom srpskom Versaju. Trudimo se da svim sredstvima održavamo kompleks u dobroj formi, ali to nije lako. Sadašnji premijer je ljubazan kad se sretnemo, ali možda vlada ne zna kako da reše našu situaciju. Mislim da nisu protiv porodice Karađorđević, ali da ne znaju kako da reše pitanje budžeta za održavanje Dvora i kako da čuvamo ovaj spomenik.
Da li je vlast profitirala od kraljevske sahrane na Oplencu prošle godine?
- Svi su profitirali – moja porodica i ljudi na vlast. To što je šef države omogućio da se vrate moj otac, pokojni kralj Petar – bio je znak poštovanja. Značajno je i to što su se „vratili“ i moja majka, baka i stric princ Andrej. To je okupilo celu porodicu, i sada svi oni počivaju mirno na Oplencu, kao što su želeli kralj Petar Prvi i kralj Aleksandar.
Da li je država ispunila sve svoje finansijske obaveze u tom pogledu?
- Upravo u petak prošle nedelje uplaćen je novac. Prethodno su bili izmireni računi u Londonu, grčka vlada je platila za moju majku, a sada je konačno plaćen prenos za mog oca i strica.
Kako ocenjujete odnose unutar Kraljevskog doma i da li ima „nezdravih“ ambicija među nekim njenim članovima?
- Imam dobre odnose sa većinom mojih rođaka, ali sam tužan zbog nekih pitanja. Svi članovi porodice su slobodni da dođu i mnogi su više puta boravili u oba dvora. Naravno, važno je da porodica bude ujedinjena i srećna.
Zbog čega jedino Vi od potomaka kraljice Marije niste podneli zahtev za njenu rehabilitaciju, koja je, kako se tvrdi, zakonski neophodna za vraćanje imovine Karađorđevićima, iako je samo knez Pavle bio osuđen i to pre rata zbog Trojnog pakta?
- Ja sam u punom procesu praćenja i čitanja svih beskrajnih vanrednih zahteva i birokratskih procedura. Postoje strašna kršenja ljudskih prava moje porodice i mene, koja treba rešiti. Ono što se dogodilo 1947. godine bilo je užasno, a još nije rešeno. Nedavno smo dobili pismo iz Komisije za restituciju, u kome kažu da je potrebna rehabilitacija za kraljeviće Tomislava, Andreja i za mene. Mislim da Komisija kupuje vreme.
Koliko je tačan utisak da kneginja Jelisaveta ima „povlašćen“ položaj kod aktuelne vlasti – najpre su u Srbiju vraćeni posmrtni ostaci njenog oca kneza Pavla, iako je „prenos“ krunisanih članova prve nasledne linije Kraljevskog doma bio izvestan, on je mimo protokola kralja Petra Prvog sahranjen u velikoj crkvi na Oplencu, a njoj je prvoj od Karađorđevića vraćena nekretnina na Dedinju?
- Ne znam za takve povlastice, već samo to da je slučaj princeze i njenog brata princa Aleksandra mnogo lakši i jednostavniji za rešavanje nego ostatka kraljevske porodice. Vrlo sam srećan što su se njen otac, majka i brat „vratili“ i što su sahranjeni na Oplencu. Dobro je i što su joj vila „Crnogorka“ i zemlja vraćeni. Mislim da ona nije problem za vladu, dok ja možda jesam, pa ne spavaju dobro.
Nisam odustao od svojih prava kralja
- Nikada nisam odustao od svojih prava, iako sam davne 1970, kada je moj otac kralj Petar preminuo, odlučio da ne koristim titulu kralja – ističe princ Aleksandar. Na pitanje da li i misli da je bila dobra odluka da se njegovi sinovi školuju i odrastaju van Srbije, odgovara da su prinčevi „Petar, Filip i Aleksandar često ovde i da su pomagali žrtvama strašnih poplava“.
Sef za Broza odmah otvorili
Da li je paradoks to što je imovinska rasprava koju su pokrenuli potomci Josipa Broza otvorila mogućnost da se uključe i Karađorđevići, potražujući svoju imovinu?
- Siguran sam da sva pitanja mogu biti rešena na vreme uz dobru volju. Ovo pitanje treba pažljivo ispitati i proceniti. Kada smo saznali za sef u Narodnoj banci, više puta sam zvanično tražio da se otvori, ali nisam dobio odgovor. Kad je to zatražio Joška Broz, odmah su otvorili sef. To je urađeno pre dve godine. Interesantno je da su unutra stvari članova porodice Karađorđević. Kada su u Švedskoj našli sef Romanovih, odlučeno je se ide na aukciju, kako da bi se izbegli sukobi i rasprave. Moja porodica je, na podsticaj supruga moje rođake princeze Lavinije Ostina Pričard-Levija, predložila Vladi Srbije da bi to i ovde bilo dobro rešenje, ali nisam dobio nikakav odgovor. Takvim rešenjem bi se sigurno izbegao sukob, kao što je izbegnut u slučaju sefa Romanovih

Karađorđe dobija spomenik na Petrovaradinskoj tvrđavi
Izvor Radio 021
Do kraja godine biće pokrenuta zvanična procedura da se na Petrovaradinskoj tvrđavi postavi obeležje Karađorđu, potvrdio je gradonačelnik Miloš Vučević.

Vučević kaže da su inicijativu pokrenuli on i njegovi saradnici rukovođeni podatkom da je srpski vožd, posle sloma Prvog srpskog ustanka, nekoliko meseci bio interniran na Petrovaradinskoj tvrđavi.
„O izgledu obeležja, kao i to da li će Karađorđe dobiti bistu, spomenik u prirodnoj veličini ili spomen-ploču, poslušaćemo reč stručnjaka“, rekao je gradonačelnik.
Kustos Muzeja Novog Sada Siniša Jokić smatra da bi najprimerenije bilo da Karađorđe dobije spomen-ploču na zdanju Oficirski paviljon, u kojem je bio smešten sa sinom, dok je supruga sa ostalom decom bila sklonjena u Sremske Karlovce.
„Vođa Prvog srpskog ustanka je iz bezbednosnih razloga ovde proveo nepuna tri meseca. Imao je status specijalnog gosta, poslugu i oficira, koji je poznavao ilirski jezik“, rekao je Jokić za Novosti.
Đorđe Petrović Karađorđe je na Petrovaradinsku tvrđavu u najvećoj tajnosti stigao 31. oktrobra 1813. godine, samo tri nedelje posle kraha Prvog srpskog ustanka. Imao je tretman plemića, ali mu je bilo ograničeno kretanje, jer Austrijanci, u nameri da preko Srba kontrolišu događaje na Balkanu, nisu želeli da dozvole da Turci kidnapuju srpskog vođu.
U januaru 1814. godine, prebačen je u Grac, a potom je otišao u Rusiju.

Izor:Novosti
Narod ništa ne zaboravlja!
Arčibald Rajs | 20. novembar 2014. 18:46 | Komentara: 0
Princ Srbije vrlo mlad na pleća primio breme velikog rata. Ostao na albanskoj obali dok poslednji vojnik nije prošao

Regent Aleksandar sa vojvodama na Kajmakčalanu
PETAR I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da poznajemo ovog velikog patriotu, koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je oživela sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.
Mi imamo u Švajcarskoj jednu patriotsku pesmu, spevanu u jednom kritičnom času po zemlju koja kaže: „Sinovi će biti dostojni otaca, razvijte se zastave, razvijte se zastave!“ Sin je bio dostojan oca i, u njegovoj ruci, zastava se mogla gordo viti! Aleksandar Karađorđević bio je princ-vojnik koji se, ni u jednom času, nije hteo odvojiti od svoje vojske i koji je delio sa njom sve patnje, sve bede, ali takođe i sve slave. U ovom ratu koji je digao tolike narode jedne protiv drugih, bila su samo dva šefa države koji su tako radili: princ-regent Srbije Aleksandar i kralj Belgijanaca Alber. Istorija, a naročito narod to neće zaboraviti.
Princ Aleksandar bio je vrlo mlad kad je celo breme odgovornosti jednog rata, kakav svet nije još nikad video, primio na svoja pleća. Ovaj mladi suveren hrabro ga je uzeo na sebe i do kraja nije klonuo. Očeličen već u balkanskim ratovima, ovaj mladić u 26. godini imao je iskustvo jednog starca. On je prošao kroz sve nesreće, ali to ga nije učinilo ogorčenim nego sažaljivim prema nesreći drugih.
NA PRVOJ LINIJI Najpre u Valjevu, zatim u Kragujevcu i, najzad, u Solunu, princ Aleksandar ostao je u Glavnom štabu sa kojim je svakodnevno sarađivao. Ali on se nije zadovoljavao da tako prati iz pozadine operacije. On je stalno odlazio od Valjeva na front, u prvu liniju, da se na licu mesta uveri o svemu. Na Solunskom frontu on je delio svoje vreme između fronta i Glavnog štaba u Solunu. U ovoj poslednjoj varoši on je živeo u vili jednog bogatog jevrejskog trgovca u ulici Misraki, vili nameštenoj sa groznim ukusom.
Na frontu je princ Aleksandar imao svoju malu kuću – koja je bila škola – u Baču i svoju kolibu na položajima Jelaka, položajima koje je bombardovao neprijatelj. Najzad, pre poslednje ofanzive, engleski general Majli poklonio mu je jednu drvenu kolonijalnu baraku, zvanu „bengalo“, koju je preneo u Bukovik, na podnožju Kajmakčalana, i tu se smestio zajedno sa Glavnim štabom. Pešice i na konju, mogli ste sresti princa Aleksandra svuda na položajima. Većinom ga je pratio samo jedan njegov ordonans-oficir Trifunović, Aca Dimitrijević, Trifunac, Boško Čolak-Antić ili Damjanović.
Regent Aleksandar dao je svojim vojnicima najbolji primer hrabrosti. Neprežaljeni Ogist Bop, francuski ministar za vreme povlačenja kroz Albaniju, dao je o tome sliku jednostavnu ali jedinstvene veličine u svom delu: „Sa srpskom vladom“. Neka mi bude dozvoljeno da ga ovde citiram:
„Na plaži (u Medovi), usred gomile koja vrvi, između zavežljaja materijala koje francuski mornari nastoje do poslednjeg časa da evakuišu, kralj i regent sede na sanducima. Iz svoje barke admiral Trubridž naredio je da im se donesu stolice i duga tri sata oni su ostali tamo, pričajući. O čemu su razgovarali? Šta razmišljaju u svojim dugim ćutanjima, rečitijim od reči? Najposle, torpiljer je spreman i kralj se može ukrcati.
Svi su brodovi otišli, ali regent je ostao na albanskoj obali. Jedan deo njegove vojske još je u opasnosti; on ne napušta svoje poslednje vojnike koji idu putem prema Draču; njihova sudbina biće i njegova.
On prolazi, miran, usred njih; njihova iskušenja ublažava njegova pojava; njihova surova rezignacija očeličava njegovu hrabrost. Bolujući još od posledica jedne operacije koju je morao izdržati nekoliko dana pre napuštanja Skadra, on se teško drži na konju; katkad dopušta da ga nose. Jednostavno, plemenito, on prati svoju vojsku na njenoj Kalvariji“.
„HOTEL“ NA JELAKU Imao sam čast i uživanje da budem na frontu često zajedno sa princom-regentom Aleksandrom i on mi je rekao da smatram njegov logor u Jelaku kao „svoj hotel“, ako tuda budem prolazio. Svaki put našao sam ga orna, jednostavnog, dobrog druga.
Uloga princa Aleksandra prema saveznicima Srbije nije bila uvek laka, naprotiv. U više mahova, govorio sam o antipatiji, čak o otvorenom neprijateljstvu na koje je nailazio Solunski front kod izvesnih saveznika. Princ-regent je bio primoran da se neumorno bori da bi se dobilo bar što je najnužnije da se može održati front i, eventualno, da se može napredovati.
Vrlo slabo podržavan u svom naporu za propagandu i objašnjenje srpske stvari od strane krfske vlade, žalio sam se jednog dana princu Aleksandru, govoreći mu da sam donekle obeshrabren da se borim ne protiv neprijatelja nego protiv inercije prijatelja koji mene podržavaju.
„Jadni moj prijatelju“, kazao mi je princ, „ja radim samo to i radiću to celog svoga života. Svi moji neprijatelji zajedno nisu mi učinili ni polovinu neprijatnosti koliko su mi ih stvorili moji prijatelji“.
Ali, regent je imao muško srce. I on je usvojio devizu francuskog „poalia“: „Savladaćemo ih“, i on ih je savladao. Eto kakva su bila dva velika srpska ratna šefa, duhovni šef Petar I i stvarni šef princ-regent Aleksandar. Oni su bili dostojni naslednici velikih srpskih kraljeva iz Srednjeg veka.
Kraj

Светли лик цара Николаја настанио се у срцима Срба
Извор :Српска православна црква

17. Новембар 2014 – 16:12

Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила на освећењу споменика императору Николају II 16. новембра 2014. године у Београду
Преосвећени архипастири, драги оци, браћо и сестре!
Ево нас, освештасмо споменик руском императору и мученику Николају II, подигнут на прекрасном месту у Београду. Налазећи се данас пред овим спомеником, одужујемо се последњем руском самодршцу, чији се светли лик и име поштује далеко ван граница наше Отабџине, настанивши се у срцима Срба.
У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности.
Ношени таласом патриотизма, првих дана и месеци Великог рата војници су као један пошли за својим врховним вођом. Али касније је наш народ заведен, и одрекавши се цара, Отаџбине, вере, привучен обећањима о социјалном благостању и једнакости, срушио је сопствену земљу и светиње предака. Цар Николај и његова породица су, боравећи у потпуној самоћи у кући породице Ипатјев у Јекатеринбургу на Уралу, сачували своју чврсту веру, посвећеност Богу и љубав према Русији. Оно што ми знамо о последњим данима живота ове породице јесте задивљујуће истински хришћански однос према патњи, понижавању и самој смрти.

У совјетско време у нашој земљи су покушавали да избришу сећање на Императора Николаја II и да оцрне период његове владавине, представљајући људима лик реакционара, који је представљао упориште социјалне неправде и извора свих невоља. Време је ставило све на своје место. Данас у нашој земљи име последњег руског императора многи људи везују за жртвени подвиг служења и посвећености Отаџбини и хришћански дух самопрегора за ближње.

Радује нас што се и у српском народу чува љубав према цару Николају, који је тако много учинио да Србија остане слободна земља. За све Србе руски император је важна историјска личност, изузетна по свом значају. Срби га поштују не само као државника и светитеља Православне Цркве, већ и као заштитника српског народа.
Желео бих да се срдачно захвалим свима онима који су учествовали у припреми, промоцији и реализацији пројекта стварања тог значајног споменика, како са руске, тако и са српске стране. Изражавамо посебне речи захвалности властима Русије и Србије, црквеним великодостојницима Српске Патријаршије, дародавцима и добротворима који су дали свој допринос изради споменика, вајарима и идејним творцима читаве замисли.
Изражавам наду да ће сваки човек који буде долазио на ово место одати почаст и поштовање жртвеној љубави императора Николаја II према Србији и њеним становницима. Уверен сам да ће споменик који је подигнут постати очигледан симбол тесних веза између наша два народа, које се ослањају на заједничку прошлост и садашњост, а усмерене су ка будућности.
Молитвама светог цара мученика Николаја нека сачува Господ у миру, на много година и у благостању, народе Србије и Русије.
САОПШТЕЊЕ САБОРА
САБОР МОНАРХИСТА СРБИЈЕ је поносан што је својим скромним доприносом један од иницијатора идеје за подизање споменика Цару Николају II још 2011 годинe у Београду.Била нам је част што смо присуствовали освећењу споменика Цару Николају II у присуству Патријарха московског и све Русије Кирила, свесни чињенице колико су наша два народа повезана кроз историју и будућност.
Инфо служба

Обавештење за медије
14. Новембар 2014 – 13:26

Чин освећења споменика цару Николају, у улици краља Милана у Београду обавиће се у недељу, 16. новембра 2014. године, у 12.30 часова после торжествене Патријарашке Литургије у храму Светог Саве која почине у 9 часова.

Овај свечани чин обавиће Патријарх московски и све Русије г. Кирил у присуству Патријарха српског г. Иринеја и великодостојника Српске и Руске Цркве као и високих државних и градских званичника.
• Саопштења
|

Извор Српска Православна Црква
9. Новембар 2014 – 19:37

На позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил учиниће, од 14. до 16. новембра 2014. године, званичну (мирну) посету Српској Православној Цркви.
Патријарх Кирил ће допутовати у пратњи више архијереја и свештеника. Патријарх српски Иринеј, архијереји и свештенство наше свете Цркве дочекаће високе госте на београдском аеродрому Никола Тесла.
Доксологија ће бити служена у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила у петак, 14. новембра 2014. године, са почетком у 12 часова.
Истога дана предвиђени су сусрети поглавара Руске Православне Цркве са највишим државним званичницима, као и додела почасног доктората патријарху Кирилу од стране Универзитета у Београду.
Очекује се, 15. новембра 2014. године, у 10 часова, посета Патријарха московског манастиру Раковици, где би он служио помен блаженопочившим патријарсима Димитрију и Павлу.
Истога дана у 13 часова, свјатјејши патријарх Кирил осветиће на Новом гробљу Руски некропољ и спомен-костурницу руских војника палих у првом светском рату.
У 14 часова поглавари двеју Цркава, у присуству највиших државних и градских руководилаца, осветиће новопостављени споменик цару Николају Романову у улици краља Милана у Београду.
У недељу, 16. новембра 2014. године, са почетком у 9 часова поглавари двеју сестринских Цркава и више архијереја, свештеника и ђакона, служиће саборно свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светога Саве на Врачару.
Овим поводом позивамо сав верни народ да узме молитвеног учешћа у овом, за нашу Цркву, историјском догађају.
САОПШТЕЊЕ САБОРА МОНАРХИСТА СРБИЈЕ
У мају 2014. приликом посете Амбасади Русије предали смо Одлуку Председништава Сабора Монархиста Србије којом је покренута иницијатива за подизање споменика у Београду Цару Николају II Романову.
Позивамо све монархисте и све друге да се придруже овом великом догађају 15. новембра 2014 у 14 часова и увеличају овај догађај и поштовање Патријарху московском и све Русјије Кирилу Русије. Инфо служба Сабора

Извор: ДВОР
29/10/2014

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II присуствовао је данас, у друштву г-дина Дејвида Ендрјуза, конференцији „Дан инвестирања у Србију 2014.“ у Лондону. Овај догађај од изузетног економског и политичког значаја организовала је Влада Републике Србије, са циљем да представи нашу земљу као значајну дестинацију међународним инвеститорима из Велике Британије и других земаља који раде у једном од најзначајнијих светских финансијских центара.
На скупу су говорили Њ.Е. г-дин Александар Вучић, председник Владе Републике Србије, Њ.Е. др Душан Вујовић, министар финансија, Њ.Е. г-дин Жељко Сертић, министар привреде, г-дин Данијел Кавчински, изасланик Премијера Велике Британије за источноевропску политику и члан парламента, г-дин Синиша Мали, градоначелник Београда, Њ.Е. г-дин Огњен Прибићевић, амбасадор Србије у Великој Британији, Њ.Е. г-дин Денис Кифи, амбасадор велике Британије у Србији, г-дин Алфред Гузенбауер, бивши аустријски канцелар и саветник у Влади Србије, г-дин Никола Јанковић, в.д. директора Агенције за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА), и Сер Пол Џаџ, директор Британско – српске привредне коморе.
„Дан инвестирања у Србију 2014.” окупио је на истом месту британске инвеститоре и најбоље српске компаније које су искористиле прилику да представе своје извозне програме.

IZVOR: Pravda
Objavljeno: 22. oktobar 2014, 07:30
Podizanjem spomenika poslednjem ruskom caru Nikolaju Drugom, koji je na neizbrisiv način pomogao srpskom narodu u ključnim trenucima istorije, današnji Beograd i cela Srbija su nesumnjivo dokazali da je potpuno bio u pravu klasik ruske književnosti Lav Tolstoj kada je svojevremeno ustvrdio da „dobrota odoleva svemu, a sama je neodoljiva“.
Piše: Ratko Paić

Foto: Vikipedija
Drugim rečima, dobrota ruskog cara Nikolaja Drugog je odolela mnogim godinama koje su prohujale, jer na svu sreću, Srbi očigledno nisu zaboravili njegovo dobročinstvo. Naime, u centru srpske prestonice, na malom, ali izuzetno skladnom prostoru sa poetičnim nazivom Devojački park, ubrzano se privode kraju završni radovi koji će naposletku taj delić Beograda pretvoriti u slikoviti trg koji će svakom prolazniku odmah skrenuti pažnju na sebe, s obzirom da već sada njime dominira visoka figura dostojanstvenog ruskog cara koji je zadužio Srbe, i to ne samo lepim rečima, poput one izjave da su mu „posle interesa Rusije najbliži interesi srpskog naroda“, nego i sasvim konkretnim delima, od kojih je najvažniji ulazak Rusije u Prvi svetski rat zbog Srbije, kao i njegov kasniji ultimatum saveznicima – da hitno moraju pomoći srpskoj vojsci ili će Rusija da istupi iz tog rata.
Inače, spomenik koji se posle sto godina od navedenih događaja pojavljuje u glavnom gradu Srbije, predstavlja poklon Ruske Federacije, iako je na primer još čuveni Nikola Pašić, dok je bio premijer u vreme trajanja Prvog svetskog rata, u sopstvenom testamentu izdvojio određenu sumu svog ličnog novca i obavezao potomke da je moraju upotrebiti upravo za izgradnju spomenika srpskom dobročinitelju – caru Nikolaju Drugom Romanovu. I zato, kada po najavi u novembru i zvanično bude otkriven spomenik u bronzi sa likom srpskog kuma, jer ne bi trebalo smetnuti s uma ni zanimljiv podatak da je ruski car Nikolaj na krštenju kumovao srpskom kralju Aleksandru Karađorđeviću, onda će to u svakom slučaju značiti ispravljanje istorijske nepravde, na koju je trebalo čekati puni vek.
Dakle, ne postoji ni najmanja sumnja da je poslednji ruski car dostojan takve časti da se ovekoveči njegov lik u centru Beograda, ako se osvrnemo makar na osnovnu činjenicu da je on zbog spasa Srbije žrtvovao sve, pa čak na kraju posledično i svoj sopstveni život, te na neki način i samu tadašnju Rusku Imperiju, koja uopšte nije bila spremna za rat, a ipak je svesno ušla u vrtlog ratnog vihora bez računanja na svoju sopstvenu korist. I na tom mestu bi mogli da se prisetimo izjave Fjodora Dostojevskog, koji je rekao – „ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao“. No, poslednji izdanak carske loze Romanovih, kako smo videli, čak ni pri najvećoj mogućoj prijateljskoj usluzi nije mislio na zahvalnost, već je Srbiji okazivao pomoć samo zbog dubokog ubeđenja da je to njegova dužnost.
Otuda proističe moralna obaveza da mu Beograđani, ali i građani cele Srbije, odaju počast za njegovu plemenitost, a to su postigli ovih dana podizanjem spomenika u bronzi, u Devojačkom parku. Na taj način će poslednji u nizu ruski car, verovatno ostati upamćen u srpskom narodnom sećanju kao prvi po značaju ruski car. Odnosno, poslednji će postati prvi.