ZNAMENITE SRPKINjE Zorka Petrović-Karađorđević:
Život posvetila ujedinjenju Srbije i Crne Gore
Izvor: Novosti
Tatjana Loš | 22. januar 2015. 13:30 |
Kneginja i humanitarka, školovala se na Institutu ruske carice Marije, a krasila je duhovitost i snažna volja. Želja da njen suprug Petar prvi postane postane kralj u Beogradu, ostvarila se 13 godina posle njene smrti

Zorka Petrović-Karađorđević
CRNOGORSKI knez, kasnije kralj, Nikola I Petrović priželjkivao je sina prvenca, ali je knjeginja Milena tog 23. decembra 1864. godine rodila ćerku. Bio je to, ipak, veliki praznik u Crnoj Gori i Srbiji, jer je izborom kuma male Zorke (Ljubice), koju je krstio srpski knez Mihailo Obrenović, najavljeno približavanje Cetinja i Beograda. Knežev sekretar i dvorski pesnik Jovan Sundečić u slavu njenog rođenja napisao je: „Zdravo, Zorko, prvi cvetu svojih svetlih roditelja. Rasti, Zorko, krepka budi, razgranaj se i uzori…“.

Bila je prvo od 12 dece u domu Petrovića i ono koje najviše, izrazito crnim očima i dostojanstvenim držanjem, podsećalo na kneza Nikolu. Znalo se da je njegova miljenica i veliki ponos, jer ju je otvoreno nazivao „tatinim sinom“.
Majka Milena, ćerka vojvode Petra Vukotića, držala je do njenog obrazovanja, pa joj je dovodila najuglednije cetinjske učitelje, a značajnog traga su ostavile i lekcije švajcarske vaspitačice gospođe Najkom. Do 1875. godine Zorka je pohađala i Institut carice Marije, kada je otputovala u Rusiju, u Sankt Peterburg.
Devojke iz najzvučnijih porodica ruske aristokratije školovale su se u institutu „Smoljni“, što je omogućeno i jedanaestogodišnjoj kneginjici. Kada se, sedam godina kasnije, vratila u rodnu zemlju, već je mogla da se uključi u humanitarni rad, ali i potvrdi svoj intelekt i načitanost. Po čaršiji se šuškalo ne samo da je pametna, nego i duhovita, a po potrebi i cinična, vrlo energična i snažne volje.
Sve to, a najviše ambicioznost i želja da se Crna Gora i Srbija ujedine, došlo je do izražaja po udaji za dvadeset godina starijeg Petra I Karađorđevića, čiji je bila najveći politički saradnik. Sreli su se u Parizu, gde je Zorka boravila sa majkom. Kneginja Milena je priželjkivala da ćerkama u Francuskoj pronađe ugledne supruge, ali se baš u tom trenutku u gradu svetlosti zatekao sin svrgnutog srpskog kneza Aleksandra, koji je u braku sa nekom od crnogorskih kneginjica video novu šansu za lični politički preporod.
Bio je 30. jul 1883. kada su se venčali u Cetinjskom manastiru. Kum im je bio ruski car koga je zastupao grof Orlov Denisov, a stari svat vojvoda Miljan Vuković. Svadbeno veselje je organizovano u duhu tradicije, bogatim ručkom, zdravicama, pevanjem i pucanjem. Novinari su zadovoljno „trljali ruke“, izveštavajući o slavlju nad slavljima, ali su i pesnici dali svoju reč. Ostala je upamćena pesma Đura Petrovića „Ženidba knjaza Petra Karađorđevića sa knjeginjicom Ljubicom – Zorkom“.
ANEGDOTA OSTALA je upamćena anegdota prema kojoj je Nikola I na podsmešljivo pitanje nekog stranog ambasadora šta uopšte mogu da izvezu iz siromašne zemlje kakva je Crna Gora odgovorio: „Vi potcenjujete moje kćeri“.
Za Karađorđevog unuka se govorilo da je nemirnog duha, ali slabije volje od supruge, koja je tačno znala šta želi, pa je bila njegova desna ruka. Želja joj je bila da Petar bude na srpskom tronu, a ona da bude kraljica, pa se pričalo da je činila sve da do toga dođe, često delujući vrlo konspirativno.
Bračni par je živeo na Cetinju, preko puta dvora, a kada im je ova rezidencija postala tesna, sagradili su Topolicu – vilu na najlepšem delu barske obale, na ruševinama Salim begove kule. Zorka i Petar su dobili petoro dece: Jelenu, kasnije udatu za ruskog kneza Ivana Romanova, Milenu, koja je živela samo devet dana, Đorđa, koji je i živeo i umro u Srbiji, Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije, ubijenog u Marseju i Andriju, koji je u životu bio tek nekoliko dana. Toliko je Zorka maštala o srpskom tronu, da je stalno bila trudna, kako bi pretendentu na srpski presto ostavila što više potomaka. Međutim, umrla je na porođaju Andrije, 16. marta 1890. godine, istog datuma na koji je umrla njena majka Milena. Postojalo je nekoliko verzija njene smrti: dobila je

zapaljenje trbušne maramice, pala je niz stepenice u poodmakloj trudnoći, istukao ju je muž. Govorilo se da je umrla sa rečima: „Biće kralj“, misleći na supruga i Srbiju, što se i dogodilo 1903. godine, posle Majskog prevrata i ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.
Sve novine su objavile tužnu vest, a novosadski „Branik“ je napisao da je „ona unela radost u kneževski dom Karađorđevića i odlikovala se svim dobrotama ljudske duše“. Pesma „Razbole se zorna Zorka“ još podseća na preranu smrt kneginje, koja je sahranjena kod manastira Svetog Petra na Cetinju. Njene mošti su 1912. godine prenete u Srbiju i položene u prvu grobnicu do oltarske apside u novoizgrađenoj crkvi na Oplencu, zadužbini kralja Petra.
Po završetku Prvog svetskog rata beogradske dame su osnovale humanitarno društvo „Knjeginja Zorka“. Time su želele da nastave njenu misiju, jer je bila poznata kao velika humanitarka, koja je pomagala siromašne i bolesne, osnovala bolnicu u Nikšiću i mnoge kulturne ustanove. Ćerka crnogorskog, supruga srpskog i majka jugoslovenskog kralja dobila je i ulicu u centru prestonice Srbije, za kojom je toliko žudela.