Izvor: Novosti
Persida Karađorđević: Mudra kneginja, velika ktitorka
Tatjana LOŠ | 25. februar 2015. 17:28 |
Pripisuje joj se osnivanje prvog srpskog teatra u Beogradu, 1847. godine, ali i mnoge druge kulturne zasluge. Na njenu inicijativu je podignuta Crkva Svetog Ilije u Sokobanji, a darivala je i skupoceni krst crkvi u Mionici

Persida Karađorđević
Bila je ćerka vojvode Jevrema Nenadovića, supruga kneza Aleksandra Karađorđevića i majka kralja Petra Prvog. Na lozu iz koje je potekla i onu kojoj je pripala ostavila je lični trag, jer je bila dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka i potomaka. Kneginja Persida Karađorđević je upamćena kao velika i uticajna žena, kao ličnost za sebe.
Rođena je 15. februara 1813. godine u Brankovini, u domu Jevrema i majke Jovanke, ćerke uglednog vojvode Mladena Milovanovića. Njeno ime se po prirodi stvari dovodi u vezu i sa Jakovom Nenadovićem, jer joj je prvi srpski ministar policije bio deda. U takvom okrilju obrazovanje nije moglo da joj izmakne, ali je od porodice očito nasledila i mudrost i odlučnost, po čemu je u kasnijim godinama života bila prepoznatljiva. Sve su to, govorilo se, odavale njene markantne crte lica.
Imala je 17 godina kada se, 1. juna 1830, udala za Aleksandra Karađorđevića, sina vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa i Jelene Jovanović. Venčanje se dogodilo u Hotinu, u Besarabiji, gde se njen suprug školovao. Persida se čak deset puta ostvarila kao majka – najpre je rodila Poleksiju, potom Kleopatru, pa Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i na kraju Arsena. Posle 14 godina braka, Aleksandar je zagospodario Srbijom, pošto su ga na presto doveli Ustavobranitelji, nakon što je svrgnut Mihailo Obrenović. Tako je Persida postala kneginja, ali ne ona koja vlada iz senke, nego ona koja otvoreno podržava i u stopu prati supruga. Aleksandar je započeo reforme u Srbiji i odlučio da uvede nove ustanove, sa ciljem da ubrza razvoj države, a Persida mu je u tome bila veliki oslonac i mudra savetnica. Nesporno je da je ostavila značajnog traga u političkom i kulturnom životu zemlje, a govorilo se da je posedovala dominantnu odlučnu crtu koja je knezu nedostajala, pa su se dobro dopunjavali. On je bio sistematičan, ali je ona zato upravljala krizama. Situacijama koje je bilo teško kontrolisati, vladala je bez straha i panike.
SPOMEN PLOČA PREMINULOJ ĆERKI

Persidina i Aleksandrova ćerka Kleopatra, za čiji rođendan je češki kompozitor Alojz Kalauz komponovao pesmu „Što se bore misli moje“, je imala samo 20 godina kada je umrla, pa je njena majka 1856. godine podigla česmu u selu Nemenikuće na Kosmaju. Na mermernoj ploči stoji natpis:“ Persida Karađorđević, knjaginja srbska, podiže ovaj istočnik za spomen svoje premile kćeri Knjaževne Kleopatre, rođene 14. nove 1835, a upokojene 1. julija 1855″. Ispod ploče je izrezana srpska kruna, a ispod nje ispisane reči: „Ovaj izvor što žubori ovde, to je spomen cveta koji vene, to su suze mesto ladne vode, u žalosti što su prolivene“.
Smatrala je da je kultura važna sfera društva i da mora da se neguje i širi, jer je to put kojim će se, ako bude izabrala, Srbija izdići. Mnogo toga je radila da se to zaista i desi, pa ne čudi što se danas spominje kao velika ktitorka. Osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu, 1847. godine se pripisuje upravo njoj. S druge strane, kneginja nije zapostavljala ni duhovni život, o čemu svedoči Crkva Svetog Ilije, koja je podignuta na njenu inicijativu. Boraveći u Sokobanji kneginja je baš na dan ovog sveca otišla na izvor reke Moravice, kada je primetila da se mnogo naroda okupilo oko običnog kamenog krsta. Ta scena joj nije dala mira, pa je odlučila da pokloni impozantan prilog kako bi se na tom mestu podigla crkva, u kojoj bi ljudi mogli da pronalaze duhovni mir. Izgradnja ovog, najstarijeg crkvenog objekta na teritoriji Sokobanje, počela je 1869, a hram je osvećen tri godine kasnije. Ostalo je zabeleženo i da je crkvi posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem u Mionici, 1856. godine darovala skupoceni krst na prestolu i darohranilnicu „od pahvonda“.
Da je Persida bila važna i uticajna ličnost, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven slučaj u turskoj istoriji.
Međutim, vladavina njenog supruga nije potrajala, jer je 1858. godine sazvana Svetoandrejska skupština, kada je Aleksandar morao da abdicira. To je prouzrokovalo preseljenje porodice Karađorđević na imanje u blizini Temišvara. I tu se negde završava priča o njoj, bar što se tiče njenih zasluga za zemlju i narod kojem je pripadala i koji je volela.
Umrla je 29. marta 1873. godine u Beču. Delo Katarine Ivanović, prve žene slikara u Srbiji, „Portret kneginje Perside Karađorđević“ važi za jednu od najboljih slika u srpskom klasicizmu, koje je ostalo kao trajno sećanje na suprugu kneza Aleksandra.