Nataša Jovanović | 25.08.2011
www.pecat.rs

O ulasku Srbije u EU, NATO standardima, Kosmetu, prednosti rojalističke u odnosu na republikansku ideju, petooktobarskim promenama, restituciji, te zloupotrebi četništva…

Pitanje ulaska u NATO je uvredljivo

Princ Vladimir Karađorđević

Moj prvi susret sa Srbijom teško mogu da opišem. Letimo iznad moje zemlje, zemlje mojih predaka i gledam kako ona gori. Nisam znao da je reč o Vukovaru. Rekao sam: Gospode Bože, da li je moguće da se tamo dole jedan narod, Srbi i Hrvati međusobno ubijaju? Sleteli smo na surčinski aerodrom gde nas je, pored hiljade okupljenih, čekala i grupa od oko 300 Hrvata koji su uzvikivali: ‘Živeo Karađorđević’. A mi smo samo neki sat ranije preletali Vukovar koji je goreo. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim šta se u stvari desilo. Bio je to za mene spor i težak proces. Zapravo, svoju istoriju nisam znao do 1990. godine, jer posle razvoda mojih roditelja 1973. godine moj otac je otišao sa Mici Lou i to je bio kraj, sve do 1990. godine kada sam došao u moju zemlju i susreo se sa strahotama ratnog stanja.

Bilo je to nemoguće shvatiti. Ali taj put u Srbiju bio je najveći događaj u mom životu.
Mnogo veći nego smrt moga oca“, kaže u intervjuu za „Pečat“ NjKV Vladimir Karađorđević, sin princa Andreja i unuk kralja Aleksandra, sedmi pretedent na srpski i po majčinoj liniji, treći na ruski carski presto Romanovih.

• 
  Osvedočeni ste evroskeptik. Kako se desilo da, s takvim uverenjima, vaš izbor mesta za život budu Britanija ili Nemačka koje su u zajednici evropskih naroda?

- Tačno je to da sam evroskeptik. Ne mrzim EU iz razloga što ona ima neke veoma pozitivne aspekte, ali kada bih birao zemlju u kojoj bih živeo to bi, bez ikakve sumnje, bila Srbija, u kojoj ću, nadam se, uskoro živeti.

• 
  Znači li to da put Srbije u Evropu, kao prioritetan zadatak spoljne politike Borisa Tadića doživljavate tek kao obećanje?

- Situacija je veoma komplikovana i ide u jednom lošem smeru. Mislim da ulazak Srbije u Evropsku uniju kao ideja nije besmislena, ali nameće se pitanje koja je to cena i koliko još moralnih, kulturnih i predanjskih odlika kao zemlja moramo da pogazimo da bi postali članica EU. Mislim da moramo da revidiramo put koji je Srbija sebi zacrtala, stavljajući na papir i čega smo se do sada odrekli i čega bi još trebalo da se odreknemo zarad neizvesne budućnosti u EU. Verujem da je blizu trenutak kada ćemo morati da donesemo vrlo važnu odluku da li je to odricanje vredno i konačno šta time dobijamo. Nije teško zaključiti šta se trenutno dešava sa zemljama EU, a slika nije nimalo lepa, ni obećavajuća. Ta zajednica nudi određene prednosti, ali ako ih uporedimo sa negativnim aspektima, mislim da Srbija mora da bude vrlo, vrlo oprezna po tom pitanju.

• 
  Kako većina naroda deli vaš stav da nećemo nikada ući u EU, onda i vaš izbor Srbije kao mesta za život deluje razumljiviji… Da li biste mogli da nabrojite sve Karađorđeviće koji su vladali i da izdvojite one čiji model vladavine bi za vas bio najprihvatljiviji?

- Moramo da uzmemo u obzir vreme kada su različite ličnosti iz dinastije Karađorđević bile na vlasti. Bez ikakve sumnje Karađorđe je najistaknutija ličnost naše porodice. Danas, razume se, nije u trendu da neko izvuče mač iz korica i počne da priča revolucionarnu priču, ali ako uzmemo u obzir šta se sve u to vreme dešavalo i koliko je zla Srbiji naneto, mač iz voždovih korica bio je jedino rešenje. Taj revolucionarni poklič nije označio početak ustanka protiv Turaka Osmanlija, već je to zapravo bio bunt, ustanak protiv dahija. Taj model vlasti koji je ustanovio Karađorđe, tada najbolji za Srbiju, mogao je biti prihvatljiv samo te 1804. godine. I Karađorđe se pokazao kao najbolja ličnost koja je mogla da se nosi sa takvim izazovom. Apsolutni heroj za mene je i čovek, kralj Petar koji se sa svojih 60 godina vraća u Srbiju, kreira od siromašne bogatu državu, ali nažalost, njegovi planovi bivaju sprečeni zbog Balkanskih i Prvog svetskog rata…Posle njega dolazi kralj Aleksandar, moj deda, veoma odgovorna ličnost za svoje doba i njegovo ubistvo je, nažalost, najbolja potvrda toga. Njegov cilj bio je pronalaženje načina na koji bi mogao da zaštiti Srbiju i Jugoslaviju. To su moje tri omiljene ličnosti iz porodice Karađorđević. Naravno, iako oduševljen njima, nikada ne gubim iz vida istorijski kontekst u kojem su vladali. Ako uzmete model njihove vlasti i implementirate ih u današnje doba, shvatićete da novo vreme zahteva i nove načine vladavine.

• 
  Koji politički sistem vidite kao poželjan, egzistentan u nekom mogućem, budućem modernom kraljevstvu?

- Verujem da politički koncepti koje primenjuju Velika Britanija, Švedska ili Danska mogu biti dobra osnova, iako, naravno, za sve njih postoji zakonska regulativa koja omogućava da se taj nivo podigne na viši stepen.

• Pretedent ste na više prestola. Kada biste bili u situaciji za koji biste se opredelili?

- Voleo bih da služim državi odakle su moji koreni. Za britanski presto sam 103. pretedent po redu, treći, po liniji Romanovih, za ruski carski i sedmi za srpski. Ipak, najviše bih voleo da služim tamo gde su moji koreni, a to je tamo odakle je moj otac – u Srbiji.

• Koliko ste upoznati sa istraživanjem javnog mnjenja o popularnosti rojalističke ideje. Čini se da je u odnosu na devedesete ona naglo opala. Šta je tome uzrok, ko je kreator ovog pada rejtinga?

- Mnoge okolnosti, kada se govori o popularnosti rojalističke ideje, moramo uzeti u obzir. Godine 1999. kada je NATO bombardovao Srbiju, narod je bio ujedinjen oko jedne ideje i tada je narodu bilo lako da prepozna ono što spaja Karađorđeviće, srpsku naciju i srpsku istoriju. Onda se desio 5. oktobar 2000. godine, kada je vladalo, sa ove distance rekao bih, nerealno uverenje da će sa Miloševićem nestati i sve loše što se Srbiji događalo. U vreme Vlade Zorana Đinđića porodici Karađorđević je ponovo dat dvor na korišćenje. Potom se desio trenutak kada većina političkih stranka nisu pokazivale tolerantnost za promonarhističku ideju, za razliku od Đinđićeve i Koštunicine administracije, i do danas je zadržana percepcija da u Srbiji nema mesta za monarhiju. Takav pristup dao je svoj doprinos u jenjavanju popularnosti monarhije.

• Petooktobarske promene najavljivale su i početak rešavanja pitanja restitucije. No, čini se da je, uz pomoć Britanije i njenih obaveštajno-diplomatskih centara, mimo zakona i bez pisanog traga jedino kralj Aleksandar uspeo da uđe u svoj posed. Kako to tumačite?

- Treba reći da je moj deda kralj Aleksandar umro bez testamenta i da je kraljica Marija to pitanje poverila srpskom pravosuđu. Godine 1938,1939. doneta je poznata presuda u kojoj se kaže da deca kralja Aleksandra, Tomislav, Andrej i Petar imaju pravo na po jednu trećinu kraljevske imovine. Postoje mali izuzeci. Princ Tomislav ima jednu dodatnu nepokretnost. Taj pravni tekst se još uvek nije promenio. No, za sada govorimo samo o mogućnosti da se živi na Dedinju. Dogovor između gospodina Zorana Žižića, tadašnjeg predsednika Vlade SRJ, 2001. godine i naše porodice, kojim se Karađorđevićima koji uživaju pravo na to dozvoljava upotreba dela kompleksa na Dedinju, Belog dvora, Kraljevske palate i pomoćnih kancelarija, živi i danas. I ako sada govorimo o projektu koji se zove restitucija, shvatićemo da je reč o različitim, donekle suprotnim stvarima, ali svaki član ima podjednako pravo.

• Upoznati ste sa političkim životom u Srbiji. Da li nam možete, uprkos činjenici da je ovo za vas možda osetljivo pitanje, reći na strani koje političke stranke su vaše simpatije?

- Kao članu porodice Karađorđević teško mi je da odgovorim na ovo pitanje. Mi nismo povezani, niti imamo bilo kakav uticaj na bilu koju političku stranku. To nije manir naše, već svake kraljevske porodice. U Velikoj Britaniji kraljevi imaju svoja lična politička ubeđenja, ali nikada i mogućnost da to javno iskažu. Stav monarhije je da bi sve političke stranke trebalo da se ujedine i opasno je da bilo koji član kraljevske porodice otvoreno iskaže svoje političke simpatije. Naravno, imam svoju viziju i mišljenje o političkom životu Srbije. Voleo bih da vidim kako se ona politički razvija, ali nemoguće je da postanem član ili simpatizer neke stranke.

• Potpisnik ste peticije kojom se osuđuje kampanja protiv Vojislava Koštunice. Ako to nisu političke simpatije, da li govorimo o altruizmu?

- Gospodina Koštunicu imao sam prilike da vidim dva puta i stekao sam utisak da je reč o jednoj veoma kompetentnoj osobi. On nije jedini političar sa kojim sam imao prilike da se upoznam, ali moje uverenje je uvek na strani istine i čoveka kojeg nepravedno napadaju, pa bio on političar ili običan građanin.

• Ako bi se Srbija izjasnila za vraćanje monarhije koje biste vi prednosti dali rojalističkoj u odnosu na republikansku ideju?

- Monarhija se bazira na tradiciji. Ona povezuje dugotrajnost i istoriju. Taj kontinuitet prekinuo je Tito. Ali sada govorim o čistoj tradiciji Karađorđevića od 1804. godine. Na toj tradiciji se može sagraditi nova osnova, osnova stabilnosti. I sama nova baza omogućila bi povećanje investicija i stabilnost. Verujem da je monarhistički sistem mnogo transparentniji u poređenju sa republikanskim, čime je mnogo lakše utvrditi ko se bavi korupcionaškim i drugim poslovima i takve pojave otkloniti. Sve to može da se uredi tradicijom i stabilnošću koje podrazumeva monarhija. I naravno, monarh, ne vlada. To radi Vlada, ali kralj je kralj.

• Pomenuli ste tradiciju. Ustanova srpske, ali i drugih evropskih monarhija počiva, neraskidivo je vezana za vojnu tradiciju. Kako kao potomak kralja oslobodioca, gledate na ukidanje vojne obaveze?

- Ovo traži duži razgovor. Smatram da je neophodno doneti konačnu odluku koja bi zahtevala da se sve donete reforme, ne samo ova sa kojom se ne slažem, a tiče se ukidanja vojne obaveze, dubinski analiziraju.

• Kako gledate na reformu koja ima uzor u NATO strategiji i neguje NATO etiku, suprotnu tradiciji srpskog naroda koja u osnovi neguje vojni, hrišćanski etos?

- Verujem da je pitanje NATO-a vrlo teško pitanje. Za mene, lično, veoma uvredljivo. Dovoljno je setiti se za šta je NATO bio odgovoran 1999. godine. Ta bolna iskustva osećaju se i danas. Ne zaboravimo da je Srbija 2007. godine donela Rezoluciju o vojnoj neutralnosti, odjednom 2011. godine desio se NATO skup u Beogradu. Pitam se kako smo od jednog koncepta došli do drugog. Nije fer što se ovo sve radi iza leđa narodu i verujem da, ipak, postoji alternativa. Ako uzmemo u obzir Finsku, Švajcarsku ili Irsku i još mnogo država, pri čemu neke jesu članice EU, ali su se dogovorile oko jedne vojno neutralne platforme, postavlja se pitanje zašto Srbija ne zadrži vojnu neutralnost, s obzirom na to da već učestvuje u Partnerstvu za mir? Zašto Srbija mora da gleda, poput nekih država, kako njene sinove vraćaju u kovčezima kući? Postoji mnogo razloga zbog kojih Srbija ne bi trebalo da bude članica NATO-a.

• Svojevremeno ste rekli da postoji opasnost da sudbina Srbije bude njeno svođenje na beogradski pašaluk. Neki događaji su vas pretekli i čini se da vas stvarnost ove 2011. godine nije demantovala.

- Nema, od Drugog svetskog rata naovamo, veće katastrofe po Srbe, od ove koja se dešava na Kosmetu. Pod okriljem zapadnih sila desio se ilegalni akt u jednostranoj Deklaraciji o nezavisnosti Kosova, i umesto da ga osude, one zaboravljaju na Međunarodno pravo i njegova načela koja su na primeru Kosova u potpunosti pogažena. Veoma zabrinjavajući je dolazak nemačke kancelarke u Beograd, koja sa sobom donosi poruku da je priznanje nezavisnosti Kosova, na duže staze, jedini način da Srbija uđe u EU.

• Smatrate li da odgovornost za situaciju na Kosovu snose samo strane institucije ili je delom za nju odgovorna i naša Vlada? Ako se ne varam vi ste oštro kritikovali rezoluciju koju je naša Vlada podnela Generalnoj skupštini UN?

- Naša Vlada snosi veliku odgovornost u svemu što se desilo do sada. Nisam tu da bih kritikovao neku Vladu ili neku politiku, ali verujem da je taj događaj pokrenuo mnogo problema sa kojima se danas suočavamo, pre svega sa međunarodnim faktorom koji vrlo pristrasno deluje u korist kosovskih Albanaca.

• Smatrate li da presudna uloga, kako na Kosmetu, tako i u regionu, pripada SPC-u kao jedinom ujedinitelju srpskog naroda sa prostora bivše Jugoslavije, danas Kosmeta? Konačno, mislite li da ona, usled izvesnih liberalnih sloboda koje zagovara, može biti, ostati branitelj monarhističkog uređenja?

- Hrišćanstvo, posebno pravoslavlje, danas se nalazi pod velikim iskušenjima i pretnjama. Ali, hrišćanstvu je mnogo veća pretnja sekularizam, nego ostale religije… Imamo Crkvu koja ima ogroman potencijal i bogatstvo. Često se mogu čuti kritike da naša Crkva uvodi klerikalizam u državu i društvo, da je staromodna i ironija je što takve kritike ne dolaze spolja, već iznutra. To je veoma opasno za integritet našeg naroda, ali i Crkve, u pravcu očuvanja osnovnih jevanđelskih i svetosavskih postulata koji nas čine srpskim pravoslavcima. To me veoma brine. Apsolutno podržavam sve što SPC radi da bi zadržala svoje vekovne vrednosti i nisam protiv modernih tendencija sve dok one ne počnu da ugrožavaju osnove naše vere.

• Da li je istorijski pravedna rehabilitacija četničkog pokreta na neki način zloupotrebljena zarad popularisanja anglosaksonskog sveta i stvaranja animoziteta prema istoku?

- Tu je situacija komplikovana. Teško je danas okategorisati značenje reči četnik jer je mnogo puta i na različite načine korišćena. Sami postulati četničkog pokreta bili su „Za kralja i otadžbinu i s verom u Boga“. Svedoci smo da su mnoge političke strukture zloupotrebile pojam četništva. Zalažem se za potpunu rehabilitaciju osnovnih postulata četništva. Uostalom oni su u sferi monarhističke tradicije. Kada gledamo Dražu Mihajlovića kao člana kraljevske vojske, odmah u njemu vidimo i lidera četnika. I jedna i druga vojska imale su iste ideale. Pitanje je danas ko uopšte koristi postulate četništva i ko ima prava na njih. Kada utvrdimo ko ima pravo na njih, onda možemo pričati i o pravu na rehabilitaciju četnika. A to je veoma teško pitanje, jer danas sa ove istorijske tačke mnogo toga može i biva zloupotrebljeno.

• Potičete iz narodne dinastije. Smatrate li da se monarhistička ideja, izvorno elitistička, devalvira time što njeni članovi učestvuju u šou programima na najprizemniji način?

- Mislim da nijedna ideja koja traje vekovima nije mogla da ostane nepromenjena. Iako monarh predstavlja oličenje tradicije, moramo uzeti u obzir da su i oni ljudska bića. Opasno je da neko ko se ponaša na loš način nosi titulu i to je nedopustivo pre svega za porodicu kojoj taj član pripada, ali i za širi međunarodni ugled neke monarhije. Danas monarhija preslikava mnoge negativne stvari, posebno u poslednjih nekoliko godina, ali hvala Bogu, građani to prepoznaju kao pojedinačne slučajeve i slika monarhije ipak ostaje očuvana kao slika neokrnjene, tradicionalne vrednosti.

• Živeli ste u Londonu. Koliko je Velika Britanija postala sabirni centar za odbegle dinastije i da li je to njeno političko pitanje?

- Britanija je to uvek bila i kada je reč o evropskim narodima i evropskim monarsima. Ona još uvek čuva jedno rojalističko ubeđenje i, naravno, uvek je na prvoj liniji vatre, jer je pojedini političari, izabrani od strane građana koji neguju republikansku ideologiju, napadaju. Prednost britanske monarhije je u tome što je uspela da dokaže da upravo zbog nje dolaze turisti i to niko ne može da ospori. Velika Britanija nema samo tu funkciju da ujedinjuje kraljevske porodice u Evropi, ali ona je dobar pokazatelj kako monarhija može da funkcioniše.

• Da li vam je poznat broj članova porodice Karađorđević čiji zemni ostaci leže van granica naše zemlje. Smatrate li da bi bilo u redu da budu sahranjeni u Srbiji?

- Kraljica Marija, kneginja Olga, knez Pavle i mnogo članova kraljevske porodice nije sahranjeno ovde. Ako se skoncentrišemo na pitanje vraćanja ostataka kraljevića Andreja, kralja Petra i kraljice Marije u Srbiju moj odgovor je da. Imali smo sedam sudskih presuda koje su se ticale povraćaja svega konfiskovanog zadužbini Karađorđevića. Vlada je izjavila da neće da vrati kraljevu i kraljičinu vilu. To upućuje na veliki animozitet zbog svega što se radi u Topoli i na Oplencu i zato smatram da sada nisu dobre okolnosti da se vrate zemni ostaci mojih predaka. Kada bude kraj ovim ružnim igrama, i kada se stvore uslovi za njihov dostojan pogreb u Srbiji, biću spokojan, jer oni pripadaju Srbiji.

• Da li znate gde se nalazi i kada ste poslednji put posetili spomenik voždu Karađorđu?

- Ovaj na Vračaru ili na Topoli? Na Vračaru sam bio juče.

• Vaša supruga i vi pokrenuli ste humanitarnu organizaciju sa ciljem sakupljanja pomoći za ugroženu srpsku decu. Koliko dijaspora ima sluha za rad te organizacije?

- Humanitarnu organizaciju „Majka i dete“ osnovali smo 1999. godine u vreme NATO agresije na Srbiju, u želji da pomognemo narodu koji je u to vreme mnogo patio. Veoma je važno da ne smemo da zloupotrebimo humanitarni rad u političke svrhe. Privilegija i čast je baviti se humanitarnim radom i zato to nije nešto o čemu mi volimo da pričamo. Ako možete da pomognete uradite to i ne očekujte hvala. Nepodnošljivo mi je kada vidim sliku umirućeg deteta koje prima poklon od humanitarne organizacije. Da li je to slika koja treba da se pokazuje? Tanka je linija između marketinga, novca i pomoći.

• Kada se osećate kao princ, a kada kao običan čovek?

- Sebe doživljavam kao običnog građanina koji ima veliku čast dobijenu od Boga da štiti ime Karađorđevića.

Princ Vladimir Karađorđević, sin princa Andreja i unuk kralja Aleksandra