Фељтон у Новостима:„Србија слави наследника“
Др Бранислав Глигоријевић | 04. септембар 2011.
За династију Карађорђевића најважније је било да добије наследника престола, који ће продужити лозу династије, а тиме, веровало се, и обезбедити стабилност државе.
Принц Петар прима рапорт
Наставци
1. Србија слави наследника
Зa династију Карађорђевића најважније је било да добије наследника престола, који ће продужити лозу династије, а тиме, веровало се, и обезбедити стабилност државе. Због тога је рођење првог сина краља Александра и краљице Марије сматран прворазредним догађајем. Кад је дошло то време, краљица је боравила и летњој резиденцији на Бледу, у Словенији, па су предузете све потребне мере за очекивани порођај. У последњем тренутку краљу Александру је дискретно скренута пажња да Срби не би никако прихватили да се, евентуално, наследник престола роди ван Србије. Краљица је сместа упућена за Београд а њени порођајни болови отпочели су већ на путу.
По доласку у Београд, лекарски конзилијум који је водио порођај „потврдио је“ својим потписима да је 6. септембра 1923. године у 2 часа и 55 минута, после поноћи, „рођено здраво мушко дете“. Према дворском протоколу, порођају краљице морали су да присуствују и највиши представници Владе и Скупштине, који су потписали протокол да су се „уверили“ да је краљица 6. септембра родила мушко дете… У земљи је рођење престолонаследника обележено топовским салвама и весељем. У Двор су од народа стизале честитке и дарови.
Крштење престолонаследника Петра обављено је 21. октобра у Дворској капели, уз присуство кума, заступника британског краља Џорџа, принца Алберта, војводе од Јорка. По обредима Српске православне цркве, крстио га је патријарх Димитрије освећеном водом из свих главних река Југославије.
Краљица Марија, образована по енглеским узорима, определила се да и своју децу одгаја на сличан начин. Млади престолонаследник био је препуштен енглеским дадиљама и васпитачима. Његов отац, краљ Александар, иако заузет државним пословима, налазио је времена да усмерава свог наследника. Жељу да му син наследи његове војничке способности симболично је изразио на тај начин што га је одмах по крштењу уписао за редова 5. чете, 2. батаљона 6. пешадијског пука, који је носио његово име.
Као симбол заједничке државе, престолонаследник Петар је постављен за почасног старешину Југословенског соколског савеза. Краљ је затим учинио још један сличан гест: поводом седмог престолонаследниковог рођендана 6. септембра 1930. године на војној свечаности на Бањици, дотадашње прослављене ратне српске заставе пукова замењене су југословенским заставама. Све те манифестације биле су окренуте више ондашњим политичким потребама земље, него што су се могле одразити на васпитање младог краљевића.
У јавности је развој престолонаследника Петра праћен са великом пажњом и свакој појединости у његовом животу придаван је велики публицитет. С обзиром на дужности и обавезе које су га у будућности очекивале, он се на то већ од раног детињства навикавао, учествујући у протоколарним почастима и уживајући посебан третман и уважавање како родитеља тако и јавности. Иако је то било можда и превелико оптерећење за његов узраст, провео је срећно и испуњено детињство имајући увек времена и за игру и за забаву.
Школовање је започео са шест година, када се са родитељима преселио у тек изграђену приватну резиденцију на Дедињу, у прво време назван „Бели двор“. Овде је за њега припремљена посебна учионица, а први учитељ му је био професор Тихомир Костић, који је свакодневно долазио у Двор да би га подучавао. Часови су започињали молитвом, а затим наставом из области националних и природних наука. Поред учења основних школских предмета, велика пажња је посвећена престолонаследниковом физичком одгоју, соколским вежбама, планинарењу и јахању. Веће интересовање показивао је за практичне ствари, механику, нарочито за аутомобиле и једрилице.
При крају основног школовања, часовима престолонаследника, у неколико наврата, присусуствовао је и краљ Александар. Он је 24. јуна 1933. године, у присуству учитеља, сам пропитивао свог сина из појединих предмета. Месец дана касније, 29. јула, краљ је опет био присутан и том приликом изразио задовољство успехом свога сина на завршетку треће године.
У јесен 1933. године отпочела је настава по програму за четврти разред основне школе. Часовима престонаследника 19. марта 1934. године присуствовао је и начелник Одељења за средњу наставу, који је, после пропитивања градива из поједних предмета, изјавио да је „потпуно задовољан“ постигнутим успехом, посебно у прецизности писања и рачунања. Петог априла 1934. констатовано је да је завршен рад на основном образовању престолонаследника Петра и да му предстоји настава по програму за гимназију.
Краљица Марија је желела да школовање настави у неком енглеском колеџу. Краљ Александар је то нерадо прихватио, јер, како је говорио, „не жели да његов син постане Енглез“ и пристао је да то школовање траје само годину дана. Избор је пао на једну припремну Сендројд школу у Кобему, па је престолонаследник 18. септембра 1934. кренуо са својим васпитачем Сесилом Перотом у Енглеску. До аустријске границе аутомобилом га је испратио отац и на растанку му упутио уобичајене савете. Тог тренутка млади Петар није могао ни наслутити да ће тада последњи пут видети свог родитеља живог.
УБИЛИ СУ НАШЕГ КРАЉА
У припремном колеџу Сендројд, где је био разврстан у одељење за интелигентније ученике, провео је свега дванаест дана. Једног јутра, тог трагичног октобарског дана, пробудио га је васпитач Перот. Рекао му је да мора хитно да се врати у земљу. Тек у Лондону, тадашњи југословенски посланик, Ђурић скупио је храброст да му саопшти истину: „Десила се ужасна ствар! Убили су нашег краља! Ви сте сада наша нова нада“.
(Наставиће се)