ИЗВОР: НОВОСТИ

Београд — Повратак одузете имовине чекају потомци богатих породица у Србији. Они
захтевају повратак велелепних здања у центрима Београда, Новог Сада, Суботице…

Трг Славија 1936. године

Јавна расправа о Закону о реституцији оживела је уверење наследника великих национализованих поседа да ће им имовина њихових предака ускоро бити враћена.

Већина наследника очекује повратак имовине у натури, а неки од њих планирају да наставе послове којима су се бавили њихови богати преци.

„Када ми држава врати плац прадеде Владе Митића на Славији, где је поставио темеље прве српске робне куће, покушала бих да са инвеститорима саградим тај објекат и остварим његов сан“, пуна је планова Марија Николић, праунука једног од највећих српских трговаца.

Влада Митић се као трговац доселио у Београд из Ужица и закупио кућу у Кнез Михаиловој улици, која је с временом добила народно име „Митићева робна кућа“, мада није била у власништву породице. Како се Митић богатио, тако је улагао у некретнине.

Супрузи Лепосави у мираз је донео зграду са 24 стана у Господар Јовановој улици, а купио је и плац на Славији и ударио темеље прве српске робне куће. Међутим, рат је спречио њено подизање. Данас овај Митићев плац са око 31.000 квадрата вреди око 16 милиона евра.

„Комунисти су 1945. мог прадеду Владу Митића, као народног непријатеља који је ‘радио у време када су Немци били у Београду’, осудили на годину дана присилног рада и одузели му сву имовину. Остао му је само стан у коме је живела породица Митић са још два ‘комунистичка подстанара’“, прича Марија Николић, иначе београдски трговац.

Један од највећих потражилаца одузете имовине су наследници чланова Трговачког фонда, који је основан 1903. у Београду као осигуравајуће и инвестиционо друштво са 3.200 чланова и капиталом од око 300 милиона динара. Његови чланови су били најугледнији српски индустријалци, банкари и трговци, чија су породична имена постала појам српског бизниса – Спасић, Бајлони, Вајферт, Митић, Вељковић… Они су били највећи власници фабрика, палата и вила у престоници. Трговачки фонд је купио земљиште и саградио Палату Албанија, а потом подигао и зграду Нолита, као и још три здања на Славији – где је данас зграда Народне банке Србије. Ова здања су одузета Трговачком фонду између 1958. и 1962. године.

У Србији и иностранству има око 3.300 наследника најбогатијих српских породица, које су све до 1944. године држале готово половину српске привреде. Њима је 1945, под видом борбе против буржоазије и сарадника окупатора, национализована сва имовина.

Никада није направљен попис те имовине бивших српских капиталиста“, каже Драгана Миловановић, оснивач Лиге за заштиту приватне својине и људских права из Београда и наследница имовине Драгомира Миловановића, њеног деде који је имао палату и две радње у Нишу, као и имовине баке Анђе Димитријевић, која је имала пола робне куће у Нишу.

Хотеле у Нишу траже чланови породица Миленковић, Спасовић и Миловановић. У Смедереву највећи власници национализоване имовине су Зорка и Дарко Марјановић, који имају тапије од пољопривредног комбината Годомин. Чувену фабрику вина и вињака Рубин из Крушевца потражује наследник Брана Марковић. Мирче Куртовић би, уколико би му држава вратила поседе у Мачви, био власник земље готово половине овог региона.

Поред хиљаду наследника богатих Београђана, и стотину угледних Војвођана чека на повраћај имовине. Међу њима, најпознатија је породица Танурџић, чији је потомак Никола Танурџић из Новог Сада председник Удружења грађана за повраћај национализоване имовине у Војводини. Овој породици одузети су палата у центру Новог Сада, Звезда филм и још неколико зграда у војвођанској престоници.

У Суботици наследник Габор Миклош тражи да му се врати фабрика бицикала Партизан. Суботички наследници Владимир Рајчић и Јулијана Скендеровић морали су огласом у медијима да штите своје власништво над млином Вагар и фабриком Метеор да не би били продати.

„Када је 1948. године Србија указом национализовала имовину угледних трговаца и лекара, у Врњачкој Бањи је одузето 27 хотела и пансиона. У међувремену, нови бизнисмени су подизали приватне хотеле и виле, а да старим власницима њихове нису враћене. Тако и данас некада најимућније бањске породице Јанковић, Влаховић, Брђевић, Топличић и Софировић чекају да им држава врати отете хотеле и пансионе“, каже наследница хотела Слађана Лазић и члан одбора Лиге за заштиту приватне својине и људских права у Врњачкој Бањи.

НЕМА ЗАМЕНЕ ОТЕТЕ ИМОВИНЕ НЕКОМ ДРУГОМ

Горан Радосављевић, државни секретар у Министарству финансија и шеф радне групе за израду закона о враћању имовине, каже да ће нацрт тог закона бити усвојен на данашњој ванредној седници Владе Србије. Он наводи да ни коначна верзија, уз натуралну реституцију и финансијско обештећење, није предвидела и могућност супституције односно замене одузете неком другом имовином.

Без супституције нема смисла

„Ако нема супституције, бар у делу који се односи на земљиште, закон о враћању имовине нема смисла. Ми ћемо позвати грађане Србије да се успротиве таквим решењима и било каквим издвајањима новца из буџета за реституцију, јер држава има довољно имовине за повраћај у натури и кроз супституцију, а не да оптерећује пореске обвезнике“, каже Миле Антић, координатор Мреже за реституцију.

Радна верзија Нацрта закона прошла је јавну расправу и у коначној верзији нашло се много новина, истиче Радосављевић. Оно што је најважније, повећан је број непокретности које ће се ранијим власницима вратити у натури.

„Када је реч о резиденцијалним објектима, предмет реституције не могу бити само она здања које користе Влада Србије, председник и Скупштина Србије“, објашњава Радосављевић.

Он додаје да се „неће враћати ни објекти које сада користе амбасаде, али то не важи и за све остале зграде које су у надлежности Дипоса. Такође, може у натури да се врати имовина која је предмет конверзије ако се тај поступак не заврши у законом предвиђеном року“.

Радосављевић каже да ће и имовина која је дата у дугорочни закуп такође бити предмет повраћаја у натури, само што ће закупац уместо држави кирију плаћати новом-старом власнику. Исто важи и за пољопривредно земљиште под дугогодишњим засадима.

Он наглашава да је за имовину која не може да се врати у натури предвиђено милијарду евра, и то је финансијско обештећење кроз обвезнице које ће бити номиноване у еврима, а предвиђена је и годишња камата од два одсто.

Породица Карађорђевић има право на обештећење, јер дворски комплекс на Дедињу ни по коначној верзији Нацрта неће бити враћен у натури.