Др Бранислав Глигоријевић | 07. септембар 2011.

Александар динамичан, Павле стидљив и затворен. Кнез Павле није знао прилике у земљи, нити га је то занимало.

Кнез Павле

Пo мишљењу Милана Антића, министра двора, који ће тај положај задржати и у време намесништва, Александар је кнеза Павла, као могућег намесника до пунолетства свог сина, увек држао на памети, али је пропустио стварање његовог ауторитета за вршење те одговорне функције. Међутим, тешко је стварати некоме ауторитет, ако он сам не поседује квалитете да се наметне својом личношћу, способностима и радом. У историји су познати случајеви, које неки сматрају правилом, да после нестанка с јавне сцене једног владара, јаке и снажне личности, настаје велика празнина која се осећа деценијама.

Кнез Павле после рата није стално живео у земљи, нити је имао какав важнији положај у јавном животу: био је председник Црвеног крста, Аероклуба, Џокеј-клуба, а нешто касније унапређен је у чин гардијског потпуковника. Политика му је била потпуно страна. Када је преузео положај намесника, кнез Павле је површно познавао прилике у земљи. Није ни показивао интерес за то, јер су га више занимали уметност и људи који нису имали неке везе са политиком.

По многим својим одликама, кнез је био сушта супротност покојном краљу. За разлику од Александра, који је био динамична личност, Павле је био повучен, стидљив по природи, затворен у себе, неспреман да се било коме супротстави или приближи, више склон закулисним радњама него да отворено изложи своје ставове. Према опажањима министра двора Антића, краљ Александар је био ”борац за идеју, за власт и величину. Отворен пријатељ, отворен непријатељ. Кнез Павле је био шпица и прзница. Памтио је и зло и добро, али никад није нагло реаговао”.

За разлику од Александра, који је у својим јавним иступањима имао политичког дара да привуче своје саговорнике, Павле није имао ни таквог дара ни стила, његов говор често је био испрекидан, деловао је уморно или несигурно. Хладног држања и званичан у односима са људима, одавао је правог аристократу из времена последњих руских кнежева. Таквим својим држањем кнез Павле је, према мишљењу министра двора Антића (који му је, иначе, био веома наклоњен), стварао утисак ”да нема никаквих демократских традиција и да је био већи аутократа од краља Александра”.

Али оно што је можда најважније, кнезу су недостајале стваралачка снага, воља и одлучност за обављање послова, којих се прихватио. Из тога је проистицала његова несигурност, коју су и други примећивали. Када га је вајар Мештровић посетио, непосредно после краљеве погибије, кнез Павле му се жалио да ”није дорастао својој улози”. Рекао му је да га политика никад није занимала, а да га краљ ни у шта није упућивао. Исповедао се како би највише волео побећи и све оставити, како га у Београду сви мрзе, како су неискрени, просто му се згадило. Жалио се и на друге намеснике, које није трпео. Када би се нашао у тешкој ситуацији да решава сложене међународне проблеме, падао би у депресију и говорио како би волео да није жив.

У ДРУШТВУ ПРИНЧЕВА

Кнез Павле је живео са својом породицом доста скромно у једној вили на Топчидеру, од апанаже коју је добијао од двора. Можда је и због тога боравио често у иностранству и био гост на дворовима с којима је био повезан родбинским везама. Дружећи се и живећи са принчевима и краљевима, код њега се природно јаљала тежња да у свему достигне њихов ниво и живи њиховим животима.

Кнез Павле је био, очигледно, другачије природе и менталитета, а његова невоља је била у томе што су га у народу упоређивали с краљем Александром, који је био харизматична личност, стекавши ту харизму још у победоносним ратовима које је водио. Својом појавом Павле је, још од младости, давао утисак замишљеног, више жалосног него веселог принца. У стању је био да сатима седи са својим мислима, а да никакву одлуку не донесе. Меланхолија је свакако производ његовог душевног стања усамљености: остао је рано без мајке, напуштен од оца.

С друге стране, био је свестан свог аристократског порекла, поносан више него други на своју ”плаву крв”. Још у време гимназијског школовања у Београду, његов професор Милорад Павловић запазио је неке карактеристичне особине младог кнеза. Скренуо је пажњу краљу Петру, његовом старатељу, на неке кнежеве одлике, које указују да није искључено да се занесе уображењем: ”Код њега, засад, преовлађује осећај над разумом – што није добро. У цртама његовог лика има женске мекоће и женске лепоте. Можда је то одлика породична, али и кад би то било, требало би да се у духу испољава и мушка енергија предака.”

Доцније, за време студија на Оксфорду, проводио је дане по енглеским и шкотским дворовима. Спријатељио се са принцом од Велса, војводом од Јорка, будућим краљем Џорџом VI, војводом од Глостера и војводом од Кента. Временом је стекао више манире енглеског принца, навикавши да обавезно носи полуцилиндер и кишобран. Међутим, у својој земљи кнез Павле се вратио рођацима, који су га сматрали једнаким, али су се ипак рангирали увек више и заузимали највише државне положаје, што је код њега, обузетог комплексом више вредности, стварало осећање потискивања.

После погибије краља Александра, кнез Павле је именован за намесника. Први пут је добио могућност да влада, истина у име једног малолетног краља, али са свим принадлежностима и привилегијама које једном владару у држави припадају. Његову амбицију подстицала је супруга, грчка принцеза Олга. За разлику од свог супруга, важила је за енергичну жену, спремну да расправља и о проблемима из политичког живота. Инсистирала је још 1930. године да се у Породичном правилнику за чланове Краљевског дома Карађорђевића утврди и за кнеза Павла и за њу титула ”краљевског височанства”.

www.novosti.rs