ДОМАЋИНСКИ ДУХ
Аутор : Радомир Ђокић
Као свуда у свету у Краљевини Србији је било разног народа, богатих и сиромаха, поштених и препредењака, тврдица и расипника, верних и неверних, добрих и злих, али су се сви трудили да важе за домаћине, те да им је кућа на гласу домаћинском.
Домаћин је могао бити богат и сиромашан, лош и добар, тврдица и расипник,“мекан“ и љут, пијанац и трезвењак,веран муж, никад прељубник, срамота је било да жена мужу помене такве ствари, али увек домаћин. А шта је то подразумевало? Па, да би био домаћин понекад је богат морао да ради иако је могао да плати, сиромашан за џеп да се ухвати и ако је посао могао сам завршити, лош је морао да буде добар ради укућана, а добар понекад лош да га не схвате олако. Поштен је морао да покаже умеће у лукавости, а препредењака је посебно дичило поштење када су домаћинске ствари у питању. Тврдица је имао да части кад је прилика, а расипник да се стегне према себи и укућанима. Веран је увек могао бити веран, а неверан није смео дозволити да то кућа осети, ни ти да не дај боже неко у њега прстом упире.Све у свему, домаћин је морао бити терет и заклон, ослонац целој кући и укућанима, али чврста рука кад наиђу олујна времена и велики Деспот кад се чељад прозли.
Домаћин Крсну Славу слави и Богу се моли за здравље и берићет, весео драгог госта и путника намерника дочекује, широкогрудо нудећи плодове у зноју изнедрене.
Кроз векове сурово гажен и сам суров, кроз „ситно сито“ протериван у борби за опстанак и достојанство, изродио је инат, очима слепог гуслара виђен, нарицан епом о крвавом Косову, живој рани на својој души. Инатио се страсно и сласно, па није јасно коме је наменио изреку, инат је рђав занат. Инатио се великашима, својим и туђим,агама и беговима кад су га у тамнице бацали и куран му претећи коцем пред крст постављали. Инатио се олујном небу са житних поља, пуним торовима црноме пришту, слободи из ропства славском свећом, уплашеном Бечу, крвавим бунама. Инатио се свим силама, терајући своје, али најслађе брат брату, отац сину и син оцу, због преког погледа, због лоше речи, због мисли и што не мисли, због ината е из ината. Крвав је био инат на Дрини и Колубари, смрзнут и залеђен голготом кроз Албанију, овековечен не оплаканим гробом у даљини, на Виду и Крфу. У невиђени јуриш од плаве гробнице ка родноме крају, у инат сили и судбини, у инат небу и Богу, са вером у Бога за Краља и Отаџбину. У инат преживео да би се слатко инатио са родне груде,хлебом из црепуље, ракијом из луле, сном у мирисној сламарици, студеном водом са кладенца, буковим хладом, мирисом липе, рекама, пољима, ораницама, пашњацима, песмама и фрескама. У инат свима, најлепшом девојком, стаситим момком, што је кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. У земљи Србији. Гадан је тај инат српски. И кад је играо коло на сред своје земље Србије и певао играле се делије, около су подозриво шаптали: „Види геџе што ли се инати!“ По свему судећи да се инатио и кад ваздух свој удише чим су толико пута хтели да га угуше. А ко зна, можда су му само завидели на инату?
Бивствујући у благородној природи, поробљаван и рушен, он је сејао и градио свуда око себе, а највише и најистрајније зидао свој дух, прожет Светосављем,омеђен стидом. Непопустљив је био бедем стида, чуван митским страхом од срамоте. „Главу дајем, ал образ не дајем“ звонило је по земљи Србији, као опомена, као завет.
Стварно је знао за срамоту. Стидео се неизлечиво и кад треба и кад не треба. Пред лепом девојком и претераном хвалом, сиромаштва међу богатима, богатства међу сиромашнима, памети међу старијима, глупости међу исписницима. Стидео се рада на празник, те не дај Боже не узоране њиве, нерада и нереда у кући без редуше.
Премирао би од срама при помисли да убере туђе,бујну жену, туђе жито, туђе воће. Од туђег храста буре не држи, ни вина ни ракије домаћинске,од лоповлука се кућа не кући, а отето увек проклето. Тако је чувао образ свој, а образ потомака је као завет наслеђивао од предака: „Ко не дође у бој на Косово, не имао рода ни порода“! Да ли запамтисмо? Издаја! Само једна реч, а затире и стабло и плод, затире име! Издаја убија душу народну.
У крвавим мукама је рађан и грађен домаћински дух међу Србима, створен да спута зло и подстакне добро, изгради неизграђено, овековечи неовековечено.
Да ли се још бори међу нама, или смо га заједно са одбаченим свецима, згаженим иконама и заборављеним јунацима протерали у небеску Србију?
Буде ли тако, молимо ти се Господе, помилуј нас Грешне!!!