Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
________________________________________
The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Ilustrovana Politika, 7. avgust 2012.

SLAVNI ADVOKAT DEZMOND DE SILVA ZA „ILUSTROVANU“

POKUŠALI SU DA ME OTRUJU

Dok nam je govorio o važnosti koju za našu državu ima prenos posmrtnih ostataka kraljice Marije na Oplenac i pismu koje je u Srbiju nedavno uputila britanska kraljica Elizabeta Druga, a čiji je on savetnik i član Krunskog veća, otkrili smo neverovatnu životnu priču ovog čoveka koji je, čim se rodio, jednom nogom bio na istoku, a drugom na zapadu.

Nedavno je u Srbiju stiglo pismo od britanske kraljice Elizabete Druge, ali se o tome gotovo ništa ne zna u ovdašnjoj javnosti. Možda i zato što u našoj državi ne znaju šta bi radili sa sadržinom tog pisma? Britanska kraljica pisala je u Beograd svom rođaku princu Aleksandru o njegovoj baki kraljici Mariji. Primajući vesti iz Srbije o nameri princa Aleksandra da po-smrtne ostatke svojih predaka, uključujući oca kralja Petra Drugog i bake kraljice Marije, prenese i sahrani u porodičnoj kripti Karađorđevića na Oplencu, bri-tanska vladarka je rešila da brzo stavi tačku na dileme da li će takav čin biti dozvoljen. Jer, kraljica Marija je sahranjena na britanskom kraljevskom groblju Frogmor, u Vindzoru, u Engleskoj 1961. godine.

Ukratko – Elizabeta Druga je napisala da će dati dozvolu za ekshumaciju „samo ukoliko se prenos ostataka obavi na najvišem državnom nivou“ i da bi ona, u tom slučaju, u Srbiju, ukoliko lično ne bude mogla da dođe zbog godina, poslala najvišeg predstavnika britanske krune. Međutim, Odbor za prenos posmrtnih ostataka sedam članova porodice Karađorđević (sa raznih strana sveta) na Oplenac, na čijem čelu se nalazio Boris Tadić dok je bio predsednik Srbije, trenutno ne radi ništa na tom pitanju, niti se zna da li će na-staviti da radi u istom sastavu.

Stigao i do Meseca

U međuvremenu, britanska suverenka redovno, jednom nedeljno, kako saznajemo, obilazi grob svoje rođake kraljice Marije, za koju je bila prilično vezana, a koji se nalazi u neposrednoj blizini mesta na kome počiva legendarna kraljica Viktorija, od koje obe vuku poreklo – Marija je Viktorijina praunuka.

Znam za tu prepisku između kraljice Elizabete Druge i prestolonaslednika Aleksandra i mada mislim da nije adekvatno da ja komentarišem ta privatna pisma, smatram da bi prenos ostataka raljice Marije svakako trebalo da bude in od najvišeg državnog značaja za Srbiju – kaže nam gospodin Dezmond de Silva, lavni advokatsvetskog renomea, koji živi Londonu. On je nezamenjivi savetnik rojnih državnika i političara, bivši zet princa Tomislava Karađorđevića sa čijom ćerkom Katarinom je bio u braku više od vedecenije. Najvažnijeza ovu priču je što je on još osamdesetih godina postao član krunskog veća kraljice Elizabete Druge koja a je nedavno odlikovala titulom viteza za doprinos međunarodnom pravu i postavila za člana Krunskog saveta, najužeg savetodavnog tela britanskog monarha.

Izgleda da je savetovanje jedne od najmoćnijih žena sveta vrhunac karijere za advokata uzbudljive porodične biografije i lične karijere?
-
Drugačije bih to postavio: to je samo nova uloga za mene, veoma važna, a da li sam dostigao vrh karijere i postoji li nešto više, ne znam. Pa jedan od mojih klijenata bio je Baz Oldrin, astronaut koji je tigao do Meseca, šta ćete više od toga sa osmehom kaže Dezmond de Silva.

Tokom godina, bio je čest gost Karađorđevića u dvorskom kompleksu na Dedinju, posetio je i Oplenac svojevremeno, a prisustvovao je i prenosu posmrtnih ostataka kralja Nikole u Crnu Goru.

Mislim da bi takva prilika sa kraljicom Marijom dovela u Srbiju članove brojnih kraljevskih porodica Evrope sa koji-ma su Karađorđevići u srodstvu, a efekat toga bi bio dobar međunarodni publicitet za vašu zemlju. Pokazao bi da je Srbija zemlja sa dugom i bogatom istorijom. Svaka pozitivna stvar koja dovodi Srbiju pred lice sveta je dobra. Znate na kojim se funkcijama nalazim i da sam jedan iz malobrojne grupe kraljičinih savetnika i da ne mogu da vam govorim o tome šta se govori na našim sastancima u Bakingemskoj palati, ali Njeno veličanstvo ima vrlo bliske odnose sa nekim članovima porodice Karađorđević sa kojima se često viđa, što je sasvim prirodno.

I baba revolucionar

Na prvi pogled, Dezmond de Silva deluje pomalo hladno i uzdržano, dok je, s druge strane, ceo njegov život bio velika borba i neprestano putovanje oko sveta. A sve to ima veze sa njegovim poreklom…

Rođen Je 13. decembra 1939. na Cejlonu, današnja Šri Lanka, u porodici pravnika i intelektualaca. Posle završene srednje škole otišao je na studije u Kembridž (Velika Britanija) gde je diplomirao pravo. U toj zemlji je služio i vojsku i otpočeo političku karijeru, najpre u Savetodavnom odboru grada Londona, a jedno vreme proveo je i kao savetnik premijerke Margaret Tačer. Uspinjući se na lestvicama uspeha u advokaturi, De Silva počinje da radi i za Ujedinjene nacije i to kao jedan od svega četiri glavna tužioca za ratne zločine pri tribunalu u Hagu. Njegovo zaduženje bio je krvavi rat u afričkoj državi Sijera Leone. Dobijao je zadatke i u vrućoj izraelsko-palestinskoj zoni, ali nikada nije zapostavljao advokatski poziv: u zemljama Komonvelta mnoge je spasao smrtne kazne, tamo gde ona još postoji.

Priča se, čak, da nikada nije izgubio nijedan slučaj pred sudom.

Ah, nema advokata koji to može da kaže! Ukoliko neko tvrdi takvu stvar, ili je lažov ili nikada nije ni radio kao dvokat. Mogu samo da kažem da je dobar dvokat onaj koji je dobio više slučajeva od lošeg advokata.

Dezmond je bio predodređen da postane dobar advokat. Njegova porodica u Sri Lanci generacijama se bavila tim poslom.

Sa strane oca, koja je sto posto cejlonska, ja sam šesta generacija advokata, još od 1828. godine. Većina sa majčine strane su Britanci, i Englezi i Škoti, ali i Irci. Postoji zvanična istorija moje porodice koja se čuva u dve škole u Londonu, koja uspeva da prati moje pretke do 1435. odine. Tako sam, čim sam se rodio, jednom nogom bio na Istoku, a drugom na Zapadu. Deda Džordž se, pored advokature, bavio i borbom za nezavisnost Cejlona, baka Agnes borac za ženska prava, a otac Fred, čuveni advokat, bio je kasnije ambasador svoje zemlje u Francuskoj i Švajcarskoj. – U vreme kada sam ja rođen, Cejlon je bio britanska kolonija i na strani Britanije ratovao je protiv Nemačke i Japana. Britanija je na Cejlonu ustanovila Ratni savet i komandu za Jugoistočnu Aziju. Na njenom čelu bio je lord Luj Mauntbaten koji je trebalo da organizuje borbu protiv Japana. Lord je bio u bliskim vezama sa britanskom kraljevskom porodicom i ujak Margarete od Badena, prve žene Tomislava Karađorđevića. Mauntbaten je često dolazio u kuću mog dede koji je takođe bio visoki član Ratnog saveta, a ja sam kao dete voleo da slušam njihove priče dok sam sedeo u lordovom krilu. Ko bi tada mogao da pretpostavi da ću se jednog dana, četrdeset godina kasnije, oženiti njegovom rođakom princezom Katarinom od Jugoslavije. Eto, tako vam moja veza sa Karađorđevićima traje još od Drugog svetskog rata!

Komunisti plave krvi

Mnogo kasnije, učeći škole i studirajući, saznavao je neke stvari o „partizanima, četnicima, Jugoslaviji, generalu Mihailoviću, Titu i kako su Karađorđevići otišli u izbeglištvo“, kako nam kaže Dezmond: „Uvek me je zapanjivalo to što je Tito, kao komunista i vojnik, čim je došao na vlast, počeo da živi kao kralj, što su komunistički lideri često činili, videće se kasnije. Niko se na to, naravno, nije žalio, jer je tajna policija dobro obavljala svoj posao.“

Sledećih decenija ser Dezmond de Silva nije imao mnogo vremena za privatni život, čak ni za posete roditeljima i rodbini u Sri Lanci (gde mu je u nasledstvo ostalo jedno ostrvo, dok na porodičnom imanju njegova sestra Helga danas vodi hotel). Sredinom osamdesetih i to se promenilo kada je upoznao Katarinu od Jugoslavije, ćerku princa Tomislava Karađorđevića.

Prvi put sam je video kada je tokom jedne večere sedela preko puta mene i tri stvari su me privukle na njoj. Najpre jena visina, jer i ja sam prilično visok. Zatim njena klasična lepota i činjenica a ima izvrstan smisao za humor. Iskoristio sam sledeću zvaničnu večeru da je pozovem da mi pravi društvo. To je bila poseta tadašnjeg marokanskog kralja Hasana Drugog Londonu 1986. godine. Kralj je bio poznat po tome što nikada ne stiže na vreme. Ovog puta kasnio je 45 minuta i to vreme smo Katarina i ja iskoristili da pričamo i bolje se upoznamo. Dogovorili smo se i za sledeći izlazak i tako je počelo. Venčali smo se sledeće godine, a ubrzo smo dobili i ćerku Viktoriju koja trenutno studira istoriju. Želim kažem da se ponosi svojim srpskim poreklom i uredio sam da dobije državljanstvo Srbije.

Uhapsio Čarlsa Tejlora

Osnivanje porodice, savetovanje premijera i monarha Velike Britanije, dobro plaćeni poslovi advokata nisu bili dovoljni da smire De Silvin avanturistički duh. Ili, bolje rečeno, avanturistički osećaj za pravdu. Preuzeo je dužnost glavnog tužioca UN za Sijera Leone i, prema rečima svedoka, na njega su pucali, pokušali da ga otruju, hapsili su ga i zatvarali da bi na kraju on ostvario pobedu: za vreme njegovog mandata uhapšen je Čarls Tejlor, zloglasni predsednik ove afričke države, o kome je „Ilustrovana Politika“ nedavno pisala.

Zbog mog iskustva u međunarodnom pravu, kada su UN odlučile da osnuju Međunarodni krivični sud za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Sijera Leoneu, pozvali su me da budem zamenik tužioca. Kasnije me je generalni sekretar UN Kofi Anan postavioza glavnogtužioca i u tom periodu uhapsili smo Čarlsa Tejlora koji je nedavno osuđen na kaznu od pedeset godina zatvora, i tako postao prvi šef države posle Drugog svetskog rata koji je osuđen pred međunarodnim sudom.

Neke stvari iz Sijera Leonea naš sagovornik nikada neće zaboraviti.

Neke stvari koje ste spominjali nalaze se na Internetu i nije baš sigurno ko to priča iz prve ruke, a samo neke su delimično tačne. Niko nije pokušao da me ubije tokom poslednjeg zadatka u Sijera Leoneu, a ranije jesu, i zatvarali su me dok sam se borio protiv njihove zločinačke vlasti, ali takvi poslovi uvek nose rizike. Srećan sam što su oni koji su pucali promašili i što je otrovano piće namenjeno meni otkriveno na vreme, ali trebalo bi mnogo vremena da se ide u detalje. Ono što je meni tada bilo važnije jeste da je 17.000 vojnika čuvalo mir u zemlji u kojoj su se užasne stvari dešavale tokom tog rata za dijamante. Sećam se odlaska u jedan logor za izbeglice gde sam video jednu majku kojoj su pobunjenici odsekli ruke i noge, kako je bespomoćno pokušavala da nahrani svoju malu devojčicu. Iz tog logora sećam se i devojčice od osam godina kojoj su ruke bile odsečene do lakata. Pitala je majku: „Mama, kada će ruke ponovo da mi izrastu?“ Takve sgvari vas nateraju da ne mislite na sebe dok monstrumi koji su činili ta zverstva ne stignu pred pravdu.

Amerika je pogrešila